Oscar 2021.

[Maridius98]

Krećem lagano u tradicionalno gledanje filmova nominovanih u Best Picture. Za početak sam odlučio da odgledam film sa mojim omiljenim glumcem.

The Father (2020)

Jako često viđam filmove sa temom senilnosti/demencije, ali barem do sada nisam gledao ni jedan koji je ovako dobro urađen. Priča prati Entonija (Anthony Hopkins) i njegovu ćerku En (Olivia Colman) u borbi sa Entonijevom demencijom. Najzanimljivije od svega je što je film u potpunosti urađen iz Entonijeve perspektive. Zbog takve naracije možemo donekle da razumemo njegovu naglu promenu raspoloženja (od razočaranosti i zbunjenosti do agresije) i beznačajnost opštepoznatih kategorija (vreme, mesto i ljudi). Svi mi smo se u nekom trenutku susreli sa ovakvim ljudima, ali samo ako smo to viđali kod bliskih nam ljudi možemo, uslovno rečeno, da razumemo ovaj film.

Hopkins je maestralno odigrao glavnu ulogu. Iako su dijalozi prisutni sve vreme, mnogo više je rekao svojom gestikulacijom i mimikom. Te osobine su svojstvene samo vrsnim glumcima. Iako nije akcenat bio na njoj, Kolmanova je sjajno odigrala ulogu ćerke. Za kratko vreme je uspela da predstavi kako izgleda život deteta u takvom ambijentu. Kraj je na mene ostavio najveći utisak i ne postoji ništa što bi se moglo dodati. Impresioniran sam filmom i u skorije vreme ništa na mene nije ostavilo tako snažan utisak. Iako u ovim mini recenzijama pokušavam da izbegnem spojlere, čak i da hoću nešto da otkrijem ne bih mogao. Radnja filma je nebitna, već te emocije koje sam već spomenuo.

Film vredan oskara, ali čak iako ne marite za nagrade, svima bih preporučio ovaj film.

10/10

[~MandyRose~]

Chloe Zhao

[Maridius98]

Danas je bio produktivan dan...

Nomadland (2020)

Sledeće na redu je film koji je osvojio najviše oskara juče, ostvarenje Chloe Zhao „Nomadland“. Glavna i maltene jedina uloga u filmu pripala je Frances McDormand koja tumači Fern. Fern je zajedno sa svojim pokojnim mužem radila u industrijskoj zoni Amerike u malom gradiću po imenu Empire. Prouzrokovano svetskom ekonomskom krizom 2008e godine, industrijska zona zajedno sa gradićem propada, a ubrzo nakon toga joj i muž umire. Potrešena svim nemilim događajima koji su se desili za kratko vreme, odlučuje da kardinalno menja svoj život i kreće da živi „nomadskim“ životom. Sama, u kombiju koji je njen jedini dom, zajedno sa velikim brojem ljudi sa najraličitijim životnim pričama, radi takozvane „studentske poslove“ i pokušava da opstane u surovom kapitalističkom sistemu zapadnih zemalja.

Tipično se u predoskarovskoj sezoni stvaraju ovakvi „umetnički filmovi“ (za primer možemo uzeti „Shape of Water“ i „Moonlight“) koje kritičari vinu u nebesa dok prosečni gledaoci ne vide u čemu je čar i poenta.

Film nema „klasičnu“ radnju tj. nema mesta za mnogo priče i dešavanja. Nomadski stil života joj omogućuje da pobegne od demona prošlosti koji joj ne daju mira. Na svom putu upoznaje mnoštvo zanimljivih likova (koje uglavnom tumače pravi nomadi) i shvata da nije sama. Kroz sve scene koje variraju od tragičnih do optimističnih, upoznajemo njihov stil života i religiju u širem smislu te reči. Neki su odbačeni, neki beže od prošlosti, a neki zaista žele takav život. Zbog toga što se u filmu pojavljuje veliki broj nomada, ovaj film indirektno možemo okarakterisati i kao dokumentarac.

Frances McDormand ostavlja utisak kao da bi mogla ili jeste živeti ovakav život. Prirodno lice izbrazdano borama ostavlja utisak proživenog života. Ni u jednoj sceni ne bih mogao da kažem da je bila upadljiva, što je u suštini i poenta.

Iako poštujem ideju snimanja ovakvog filma, mislim da je pretenciozan u poruci da prava sreća leži u slobodi. Idealistički je pristupljeno ovom projektu. Svi nomadi su srećni (sem nje), podržavaju se i učestvuju u prosperitetu jedne male zajednice. Nismo imali prilike da vidimo njihovu svakodnevnicu i potencijalne probleme s kojima se susreću. Uvek su bili nasmejani, uvek su hteli da pomognu i ništa nisu tražili zauzvrat. Kad bi život bio tako jednostavan...

Nomadland je klasičan primer filma urađen za sezonu nagrada. Romantizam sa elementima jeftinog egzistencijalizma, bez mnogo radnje sa dugim kadrovima i neverovatna glumica u glavnoj ulozi.

7/10

[Maridius98]

Drugi dan i treći film...

Mank (2020)

Prvi film David-a Fincher-a još od „Gone Girl“ (2014), je biografski film o Hermanu Mankiewicz-u i njegovom radu na scenariju za kultni film „Citizen Kane“ . Scenario za ovaj film je napisao pokojni otac David-a, Jack Fincher-a, a u glavnoj ulozi je Gary Oldman. Film je još jedan od mnogobrojnih visokobužetnih ostvarenja u Netflix-ovoj produkciji.

Priča prati Mankiewicz-a tj. Manka u dve odvojene, ali povezane celine koje čine ovaj film. Sa jedne strane gledamo njegov „prethodni“ život dok je još bio u pristojnim odnosima sa Holivudom, a sa druge strane vidimo njegov trenutni život, sam sa sekretaricom, ekskomuniciran iz društva i prepušten sebi i svojim demonima. Gary Oldman je jako dobro odigrao ulogu Manka. Ekscentrični i beskrajno šarmantni scenarista, kome je srce na prvom mestu, ali prepun problema od alkohola i kocke pa do činjenice da nema dlake na jeziku.

Najzanimljiviji aspekti filmova su predstavljeni u flešbek senkvencama. Pored naracije koja prikazuje Mankov pad, vidimo i prvo uplitanje filmske industrije u ishod izbora 1934te godine. S obzirom da je skoro svaki lik u filmu istorijska ličnost, prijalo mi je da gledam početak najčuvenijih savremenih filmskih kompanija poput MGM i Universal-a.

O samom snimanju „Citizen Kane“-a, ne dobijamo ništa. Orson Vels ima epizodnu, ali jako upečatljivu ulogu. Taj argument se može primeniti i na sve sporedne likove u filmu. Svaki je upečatljiv na svoj način i ni jedan nije suvišan. Odnos Manka sa pojedinim likovima je lagano krojilo njegovu personu. Impresivno je što Mank nikada nije delovao ogorčeno. Svaki njegov postupak je imao svrhu i poentu, iako je njegovo „delanje“ uglavnom bilo u alkoholisanom stanju.

Nisam očekivao da će radnja otići u poslovno-političkom smeru. Od kritike „komunjara“ preko ilegalne prodaje filmova nacističkoj Nemačkoj, pa sve do prljave igre ključnih figura Holivuda tog doba. Dodajte tome i gomilu likova i događaja koji nisu poznati ni najvrsnijim poznavaocima zlatnog doba Holivuda, krajnji proizvod ne garantuje veliku zabavu.

Film je tehnički savršeno odrađen. Crno-bela tehnika mu daje određen šmek, a vidno je da su određeni trikovi primenjivani u post-produkciji (tu pre svega mislim na zvuk i na povremene „fleke“ na traci).

Finčer nam je u ovom filmu pružio remek delo što se tiče stilizacije, nostalgije i tehničkog umeća, ali imam utisak da je moglo mnogo bolje. Ne postoji ništa sentimentalno prema samoj radnji i likovima (iako je gluma odlična). Znajući režisera, očekivao sam umetničko delo, a dobio sasvim korektan film.

8/10

[crocop97]

QR_BBPOST Film vredan oskara, ali čak iako ne marite za nagrade, svima bih preporučio ovaj film.

Slažem se, izvrsno ostvarenje koje nije uopće pokušaj oskar-baita (mogu reć da je ovo jedna od najboljih adaptacija drame na filmu, sve što ti treba je svega nekoliko glumaca, prikladan setting i jedna jako bitna tema, jebeš radnju) , vjerojatno će mi bit u top filmovima godine.

[Maridius98]

Na pola smo puta...

Judas and the Black Messiah (2021)

Na repertoaru je još jedna biografska drama, ovoga puta u režiji Shaka King-a. Radnja prati Bila O’Nila (LaKeith Stanfield), sitnog kriminalca koji sticajem okolnosti postaje doušnik FBI-ja. Njegova misija da se infiltrira u redove „Crnih Pantera“, komunističke partije mladih afroamerikanaca, pod vođstvom Freda Hemptona (Daniel Kaluuya) u Čikagu.

Tokom trajanja čitavog filma upoznajemo ideologiju „Crnih Pantera“ i harizmatičnost i stručnost njihovog mladog vođe. Kao i mnoge komunističke vođe u njegovo vreme, on se ne bori isključivo za prava afroamerikanca, već za prava svih potlačenih grupacija. Iz dana u dan, njegova „stranka“ pravi „koalicije“ sa rivalima i osniva multietnički pokret pod nazivom „Rainbow Coalition“.

Objektivno gledajući, oni jesu bili paravojna formacija. Bili su naoružani i postojala je hijerarhija koja se odgledala u vidu beretka. Naracija filma ih stavlja u širi kontekst, gde suptilno uviđamo njihove svakodnevne probleme i shvatamo srž njihove borbe za ravnopravnost u svakom smislu te reči. „Jednaka prava za sve“ koja su garantovana njihovim ustavom, funkcionišu samo na papiru, a svaka organizacija koja smatra da ta to nije ispunjeno, olako karakterišu kao „komunističke“ i prave od njih državne neprijatelje.

Film po žanru jeste istorijska drama, ali je ujedno i fikcija. Svi likovi su istorijske ličnosti, ali su određene interakcije i dijalozi sigurno izmišljeni. Glavna tema filma jeste politika, no to maestralno ide uz priču, da ni jednog trenutka nisam imao utisak da sam bombardovan nekom partikularnom ideologijom ili filozofijom. To mi je bio najveći strah u jeku „woke“ kulture.

Fred Hempton je predstavljen kao junak antičke tragedije. Uči napamet govore Martina Lutera Kinga i Malkoma X-a i svestan je sudbine koja ga čeka. U tome ne vidi nikakav problem jer on smatra da je njegova misija borba za ljude. Ipak, nikada nije predstavljen kao superheroj. U nekoliko momenata kada je predstavljena njegova ljudska strana, vidimo težinu tereta koji je na sebe preuzeo. Cela jedna afroamerička zajednica zavisi od njega. Podsetiću, u tom trenutku je imao samo 21 godinu. Možda sve ovo izgleda kliše, ali ni najmanje nije. Čak i njegov odnos sa suprugom Debor (Dominique Fishback) nije nimalo patetičan, a sve je upućivalo da će tako biti.

Za razliku od Freda, Bil nije klasičan negativac. Sitan kriminalac u sukobu sa samim sobom. Sa jedne strane ima FBI koji mu konstantno diše za vratom, a sa druge svoje „drugove“ iz „Crnog Pantera“. Svi problemi o kojima Fred govori, Bil je takođe proživeo, pa zbog toga polako počinje da zastupa Fredovu ideologiju. To mu naravno stvara konstantnu tenziju i osećaj paranoje, pa možemo da se empatišemo i sa „glavnim negativcem“ filma.

Kao što sam već spomenuo, plašio sam se da film neće zastupati neku nedefinisanu savremenu liberalnu ideologiju. Drago mi je da mogu da kažem da to ni najmanje nije slučaj. Film savršeno oslikava rasnu nepravdu sa kraja 60tih godina uz ogromne elemente biografskog koji su umnogome univerzalni.

10/10

[Sherpa]

[Maridius98]

Saga se nastavlja...

Sound of Metal (2019)

Nezavisni film koji nakon kolapsa sistema prošle godine, spas nalazi u Amazonu i njegovom Prime programu. Režiju za ovu dramu potpisuju Darius Marder i Derek Cianfrance, a u glavnoj ulozi gledamo Riza Ahmeda.

Premisa filma je prilično jednostavna: bubnjar iz hevi metal benda naglo gubi sluh što, logično, utiče na svaki aspekt njegovog života. Ruben (Riz Ahmed) i njegova devojka Lu (Olivia Cooke) žive u kamp-autobusu i prave turneje po celoj Americi. Bend im je tek u usponu i planiraju da snime svoj prvi album. Oboje su bivši ovisnici koji su svoj mir našli u muzici i ljubavi. Rubenova novonastala situacija im menja ceo životni koncept, pa Ruben dospeva u zajednicu gde mora da nauči kako živi sa time tj. da gubitak sluha nije hendikep.

Drama se ne ogleda u tome da je ovo Rubenov put ka kompletnom samouništenju ili njegov pokušaj da „nađe“ novac potreban za operaciju kojom bi povratio svoj sluh, već je problem da li je Ruben sposoban da se nosi sa svojom novom normalnošću i na koji način uspeva da pobedi demone prošlosti u vidu alkohola i droge.

Najzanimljiviji sporedni lik u filmu je Džo (Paul Raci). Vođa kampa koji daje sve od sebe da Rubena navikne na novi život u vidu zajedničkih obaveza i druženja. Kako vreme odmiče, vidimo na Rubenu ogroman pomak što se znakovnog jezika tiče i približavanje jednoj maloj, ali strašno povezanoj grupi ljudi. Ipak, iako mu ta podrška znači, Ruben ne može da pobegne od njegovoj viđenja normalnosti i na svaki način pokušava da povrati „prethodni“ život koji mu je naglo oduzet.

Riz Ahmed je sjajno odigrao ulogu. Pored izraženih očiju kojima je mnogo više rekao nego bilo kakvom glumom, na projektu je radio osam meseci i usput naučio znakovni jezik i da svira bubnjeve. Odnos između njega i Lu nije prozaičan kako se na prvi pogled čini. Iako ih je spojila tragedija, njihova veza je mnogo više od toga. Film sjajno oslikava tugu istinski zaljubljenih ljudi koji su prisiljeni da žive odvojeno.

Jako zreo i dobro promišljen film. Jako lako možemo da se empatišemo sa glavnim junakom i njegovim problemima. Problemi su na papiru kliše, ali je praksa mnogo inovativnija nego što se može zaključiti na prvi pogled.

9/10

[~MandyRose~]

Hajmo Kristen Stewart, osvoji svoj zasluženi Oscar veceras kraljico

[AleksaVP]

[crocop97]

Od nominiranih sam pogledao samo The Power of the Dog i drago mi je da je osvojio bar za režiju, odličan film, reko bi čak predobar za Oscare

[The A-Lister (B.L.)]

Nek se i u njih nešto zanimljivo dogodilo.

[crocop97]

Mislio sam prvo da je ovo sa Smithom scriptano, lik mi se uvijek činio ko debil i sad je potvrdio

[Markovic619]

lik mi se uvijek činio ko debil i sad je potvrdio

ko? Smith ili ovaj drugi?

[Dynamite 7]

Obojica.