NJPW: Road to POWER STRUGGLE (23.10.2020) – recenzija

Dok trepneš i probaš da pređeš neku video igru, ponovo se pojavi NJPW i imaš šta da gledaš. Ovaj i naredna dva događaja pod imenom Road to Power Struggle su interesantni ne samo zbog pripreme za Power Struggle, već i što se svaki put brani neka titula. Danas smo imali prilike da gledamo maestralni meč za NEVER 6 man titulu, a slede nam mečevi za Jr. tag titule i tag titule. Power Struggle dolazi ubrzo i biće tu nekoliko zaista zanimljivih mečeva. Pa da krenemo lagano.

Yota Tsuji vs. Yuya Uemura

Kao po starom dobrom običaju, krećemo sa mladim lavovima. Nisam gledao sve njihove mečeve sa G1-a jer ih je bilo jako malo, ali su komentatori rekli da je Tsuji nezvanični pobednik takozvanog C bloka i s obzirom da nećemo dobiti „Young Lion Cup“ ove godine, imamo pobednika. Od ove trojice on mi je ubedljivo najsimpatičniji i najbolji i jako se lepo pokazao u ovom meču. Na moje zaprepašćenje, meč je skoro u potpunosti bio tehnički i zaista je bilo uživanje gledati. Arsenal poteza im je sve veći i veći, tako da onaj argument da YL-i vrte pet istih poteza pada u vodu. Prilično simpatičan meč i dobar uvod za veče.

5/10

Gabriel Kidd and Kazuchika Okada vs. Great O-Khan and Will Ospreay

Trebaće mi mnogo više vremena da se naviknem na Khan-ovo vrištanje pri izvođenju „mongolian chop“-ova. Najviše sam zainteresovan za njegovu veštinu u ring-u i to je jedan od indirektnih razloga zašto pratim road program. U početku mi je bilo prilično random to što je Kidd uključen u ovaj meč jer znam da će da izgubi i da primi pin, ali nisam znao da ima istorijat sa Khan-om i to je dalo posebnu težinu ovom meču u mojim očima. Pored toga Kidd se takođe mnogo potrudio i veliki deo batina je on primio (logično). Okada je, sada već standardno, bio prilično nezainteresovan, ali i pored toga jedva čekam Ospreay/Okada koji ćemo vrlo verovatno gledati na WK. S druge strane imamo potpunu transformaciju Ospreay-a u klasičnog heel-a koji čeka da mu obezbeđenje uradi sav posao da bi on ušao u ring. Nije uradio ni jedan flip i to mu daje novu dimenziju. Kao da ne gledam istu osobu. Iako tehnički, meč nije bio mnogo dobar, veliku su priču ovim uspeli da ispričaju i svaka im čast na tome. Čim se tako nešto desi, odmah meč raste u mojim očima.

7/10

BUSHI, Hiromu Takahashi and Shigno Takagi vs. El Desperado, Yoshinobu Kanemaru and Minoru Suzuki

Prošli meč nije bio toliko kvalitetan s obzirom na ocenu koju sam mu dao, a ovaj je u potpunosti zaslužio ovu ocenu. Možemo ovaj meč predstaviti kroz tri etape. Etapa jedan je Jr. tag meč. Etapa dva je NEVER meč. Etapa tri bi bila simbioza ova dva. I bez sumnje su perfektno uspeli to da ispričaju. Jedini možda malkice dosadni aspekt ovog meča je bilo to, sada već monotono, rivalstvo između Shingo-a i Suzuki-ja. Rade iste poteze svaki put kad ih vidiš. Naravno shvatam da je ovo road program i da neće da daju svoj maksimum, ali kada već gledam trebalo bi i da kažem šta mislim. Svakako se radujem njihovom meču na Power Struggle-u. Onome što se pak više radujem je Jr. tag meč koji je najavljen za 1.11. BUSHI/Hirmou vs. Kanemaru/Desperado. Mnogo mi se gledaju Jr. mečevi i vrlo brzo ću imati prilike da gledam. Još kad krene „Best of Super Jr.“ Uf. Još jedan jako kvalitetan meč.

7/10

Hiroshi Tanahashi, Kota Ibushi and Tomoaki Honma vs. Gedo, Jay White and KENTA

Evo jedne figure za koju sam skoro zaboravio. Honma. Prilično zabavan meč, ali ništa više od toga. KENTA skoro da ništa nije uradio, Jay White je čekao priliku i nije uspeo ništa da uradi, a dobar deo meča se odvijao između Honma-e i Gedo-a, nije baš nešto za šta sam preterano euforičan. Svakako lepo postavljaju rivalstva između White/Ibushi i Hiroshi/KENTA. Oba meča mislim da će biti i više nego dobri. Honma je nekoliko puta uspeo da uradi „kokeshi“, čak i jedan „diving kokeshi“ tako da ima još jednu malkice neobjektivnu prednost.

6/10

Dick Togo and EVIL vs. SANADA and Tetsuya Naito

Prethodni meč (gde je Naito išao sa BUSHI-jem tj. finale G1-a) je bio jedan od najgorih mečeva koje sam odgledao od kada pratim NJPW. Očekivao sam ovde nešto slično, ali ovo je bilo znatno bolje, ali ni najmanje nešto odlično. Prosek je ovde vadio SANADA, koliko god to bilo čudno nekima. Dick Togo je u svakom meču na nivou Gedo-a (čak i gori) i sem davljenja i nekoliko heel poteza, nema mnogo šta da ponudi. Akcenat je naravno na ostaloj dvojici, ali ni oni se posebno nešto nisu proslavili. EVIL mi je jako čudna figura, taman pomislim da se poboljšao i da povećava svoj arsenal poteza, desi se ovako nešto. Nije čak ni jednom izveo svoja čuvena dva poteza (“darkness falls“ i „everything is evil“), već sve svodilo na neke kvazi heel poteze. Kao što rekoh u početku da nije bilo SANADA-e (koji je bio ovde energičniji nego u svojim G1 mečevima sa EVIL-om i Ibushi-jem iz meni nepoznatih razloga), verovatno bi ovo bilo i gore nego prošli meč. Ovako je prilično prosečan.

5/10

NEVER Openweight Six Man Tag Team Title Match: Hirooki Goto, Tomohiro Ishii and YOSHI-HASHI (c) vs. Taichi, Zack Sabre Jr. and DOUKI

Brate slati što je ovo bilo dobro. Au. Šok. Nešto zaista neočekivano. Ne znam kako da koncipiram svoju kritiku koliko je ovo bilo dobro. YOSHI-HASHI je pokazao svoje znanje ovogodišnjim učestvovanjem u G1-u, ali ovakav meč od DOUKI-ja nisam očekivao. Čovek je, barem od kada ja pratim, bio uglavnom u nekim filler mečevima kao deo Suzuki-gun-a, a ovde ko drugi čovek u potpunosti. Njih dvojica su u potpunosti vodili meč i mnogo mi je drago zbog toga. Pojavljivali su se svi, nemojte pogrešno da me shvatite, ali na njima je bio fokus. Goto bolji nego ikad. Vidim da čak nije nosio ni zavoj, pa pretpostavljam da mu je rame sad u potpunosti ok. Suzuki-gun se ponašao kako bi i trebao i meč je bio apsolutni haos. Posebno u poslednjih 15-ak minuta. Proletelo mi je. Jedina stvar koja me je malkice iritirala je to što su blokirali Ishii-ja da uradi bilo šta jer su ga konstantno udarali u koleno. Lepo je on to sve odradio, ali više bih voleo da su ga još malo uključili. Posebno protiv Taichi-ja. Nemam šta drugo da dodam, ovo je bilo jako dobro i malkice mu je falilo da bude perfektno. Bez razmišljanja najbolji NEVER 6 man meč koji sam odgledao u životu. Mnogo mi je drago da se ovako lepo gradi HASHI. Svašta mogu da očekujem od njega ove i sledeće godine ako ovako nastavi. Neverovatno.

9/10

Be the first to comment on "NJPW: Road to POWER STRUGGLE (23.10.2020) – recenzija"

Leave a comment

Your email address will not be published.


*