Knjiga
“So many books, so little time.” Frank Zappa
Re: Knjiga
Da. Nije bilo puno odstupanja od filmova ali s obzirom da nisam godinama pogledao originalnu trilogiju lijepo podsjećanje na događaje u toj trilogiji. Nekako mi je novelizacija ESB najbrže proletila.
Re: Knjiga
Neke promjene su dobre. Recimo ubacivanje McDiarmida u ESB.
Re: Knjiga
Emmanuelle Arsan - Emmanuelle
Verujem da se svi sećamo fenomena koji je svojevremeno izazvao 50 nijansi siva. Fenomen koji to zapravo nikada i nije bio jer je nastao u doba kada seks više nije tabu tema nigde, a pogotovo ne u književnosti. Nazvati to delo šokantnim na bilo kom osnovu je smešno.
Zato nekih pedesetak godina ranije u francuskoj nastalo je delo koje se sa pravom može nazvati šokantnim. Delo koje je svojom slobodom izazvao kontroverze (tolike da je knjiga zapravo postala legalna tek nekih desetak godina nakon njenog objavljivanja), ali ujedno i pokrenula seksualnu revoluciju u književnosti i srušila tabu teme koje su vladale u konzervativnom društvu. Reč je naravno o poluautobiografskom romanu Emanuele Arsan koji nosi naziv kao i njena autorka - Emanuela.
Mada sa današnje perspektive ovaj roman ne deluje da se nešto mnogo razlikuje od današnjih erotskih romana koji se smenjuju kao na pokretnoj štanci, u vreme kada je napisan bio je zaista inovativan. Možda i nije prvi eksplicitno napisan erotski roman, ali je svakako prvi koji je stekao svetsku popularnost
Uprkos vrlo slobodnim opisima seksa i prostačkim vokabularom od kojeg kućne domaćice koje verujem žive u uverenju da su ih na svet donele rode dobiju srčani udar, ne bih ovo delo nazvao isključivo pornografskim. Ovo je prvenstveno feminističko delo. Još od početka kada stupa u seksualni odnos sa dvojicom muškaraca u avionu (iako mi deluje da je taj deo više neka njena fantazija nego stvarnost, čak i ona sama nije bila uverena da li se to zaista dogodilo) Emanuela započinje svoj lični put ka spoznaju same sebe, svoje ličnosti, svog tela, svoje seksualnosti. Imala je istina i tu sreću da bude u braku sa jednim divnim i intelektualno slobodnim muškarcem koji i sam veruje da je žensko telo njena lična svojina i da pravi odnos počiva na ljubavi i deljenju, a ne posedovanju partnera.
Kroz ovo delo prožeto je i dosta filozofije, prvenstveno kroz lik umetnika Marija koji u 5 poglavlju romana pod nazivom "zakon" vodi jedan od najintelektualnijih dijaloga koje sam imao prilike pročitati u književnosti gde Mario pokušava da poduči Emanuelu kako da živi slobodan i ispunjen život neopterećen pravilima i drustvenim ograničenjima. Mariova filozofija je u dosta toga i moja lična filozofija. Odbaciti pravila i zakone koje čoveka čine nesrećnim i prigrliti jedinu ispravnu religiju - religiju naše seksualnosti i našeg tela koje trebamo slaviti kao svetinju.
Kraj romana možda na prvu ostavlja utisak nedorečenosti, ali zapravo predstavlja početak. Početak nove Emanuele koja odbacuje staru sebe i prihvata svoje novo ja i spoznaje novu ljubav koju svi mi treba da gajimo. Ljubav prema našem telu i uživanju u njemu.
Par filozofskih razmišljanja iz ove knjige:
"Erotika nije priručnik s uputama kako se zabavljati u društvu. Ona je poimanje čovekove sudbine, merilo, uzor, zakon, obrednik, umetnost, škola. Takođe i nauka, da, nauka, plod izbora, konačni plod nauke. Njeni se zakoni temelje na razumu, a ne na lakovernosti. Na pouzdanju, umesto na strahu. I na sklonosti životu, a ne na mistici smrti.
Erotika nije proizvod dekadencije, nego je napredak. Pošto doprinosi desakralizovanju pitanja skopčanih sa seksom, ona je oruđe mentalnog i društvenog zdravlja. A ja tvrdim da je i element duhovnog unapređenja, jer podrazumeva vaspitanje karaktera, odustajanje od strasti prema iluziji u korist strasti prema lucidnosti.
Ono što je lepo to je i istinito, ono što je lepo je opravdano, ono što je lepo pobeđuje smrt. Lepota je stanovnica jedne družine koju naše strašljive glave i smrtna srca ne bi upoznali da se nisu odvažili u smelost saznanja i dašak večnosti. Ljubav prema lepoti jeste ono što nas čini drugima, nas koji bismo inače bili slični životinjama. Sokovi zemlje naterali su misao da nikne u nama, a prvi užasi misli naterali su nas da padnemo ničice na istu tu zemlju, da svojim preslabačkim udovima puzimo po bednim oblastima u koje su nas smestili bogovi. Čudo lepote, nastalo iz naše pobunjeničke radoznalosti i oholosti, bilo je naša prilika za uzlet. Jer, lepota je krilo sveta: bez nje, duh bi bio prizemljen.
Lepota nauke u tome je što nas ona čuva od nemilosti magije. A lepota razuma nagoni nas da se užasavamo šminke mitova. Za ljubav lepote će svet na kraju odbiti da sedne u pozorište iluzija u kojem maske politike i otkrovenja, s kraljevskom sporošću, igraju svoju igru senki. Univerzum u pokretu smejaće se njihovim nepomičnim pretenzijama. A čovek će se izlečiti od duše karakterom, i u neprekinutom napredovanju inteligencije nalaziće lek za svoje noćne more i priviđenja.
Nema obećanog raja za odanog radenika, niti spokoja u suton posle smernoga rada. Ona je nikad ućutkano stvaralačko bogohuljenje, pitanje koje se ne zadovoljava nikakvim odgovorom, neumorno kretanje napred. Ona je prkos, i ona je napor. Ona ima prešnost prkosa i beskonačnost napora. Ona je to što u nama prkosi crnim samoubilačkim darovima naše slučajne građe. Prepoznaje se po heroizmu naše sudbine.
Nju čoveku nije dao neki bog: sam ju je izmislio. Napravio ju je: ona ima isto buntovničko ime kao i poezija. Lepota ne spada u poredak prirode, ona je njena suprotnost. Ona je brižna nada muškaraca i žena protiv zakona stvari, vrlina rođena iz naše otuđenosti i samoće, u univerzumu odakle su nas najurili anđeli i demoni; ona je obećana pobeda nad travkama i kišama. Ona je zamišljena mesečina, pesma sirena iznad grozota morskih. Stoga bih rekao da je erotika, taj trijumf sna nad prirodom, uzvišeno pribežište duha poezije, jer poriče nemoguće. Ona je Čovek, koji može sve.
Puteno delo između žena je biološki apsurd, ono je nemogućno. I erotika odmah od tog izuma sna pravi stvarnost. Sodomizovati znači prkositi prirodi: erotika sodomizuje. Voditi ljubav u petoro nije prirodno: erotika ju je izmislila, propisala joj pravila, izvela, I sve te pobede su lepe. Jasno, da bi se rascvala, erotici nisu nužne te formule o izuzetku: ona zahteva samo mladost i slobodu duha, ljubav prema istinitom, čistotu koja ništa ne duguje običajima i nagodbama. Erotika je strast prema hrabrosti.
Erotika, ni manje ni više od drugih čovekovih dela, nije izuzeta od mana, zabluda, novih prestupa. Ako je tako, onda recimo da je porok ucena erotike, njena senka, njen talog. No ima i nešto što ne može postojati; to je sramna erotika. Svojstva koja iziskuje rađanje erotičkoga čina: logika i čvrstina duha, pre svega; imaginacija, humor, smelost, da i ne govorimo O moći ubeđivanja i obdarenosti za organizaciju, dobrom ukusu, estetičkoj intuiciji i osećaju veličine bez kojih bi svi pokušaji omašili. od erotike samo čine nešto ponosno, plemenito i trijumfalno.
Tačno je da vođenje ljubavi ne mora nužno značiti i obavljanje erotičnog čina. Nema erotike tamo gde ima seksualnog uživanja nastalog iz nagona, navike, dužnosti; tamo gde postoji puki odziv na biološki instinkt, pre telesna svrha negoli zadovoljstvo duha, samoljublje ili ljubav prema bližnjem a ne ljubav prema lepoti. Drugim rečima, tamo gde ima prirode nema erotike. Erotika je, kao i svaki moral, napor čoveka da se suprotstavi prirodi, da je prevaziđe, nadvlada. Vi vrlo dobro znate da je čovek čovek samo onoliko koliko je od sebe načinio od prirode odrođenu životinju, i da čovek ostaje samo onoliko koliko se odvaja od prirode. Erotika, najčovečniji ljudski dar, nije suprotnost ljubavi, ona je suprotnost prirodi.
Moral i Umetnost, to je jedno. S velikim odobravanjem slušam kako o umetnosti govorite kao o protivprirodi. Nisam. li vam već rekao da se lepota otkriva samo u porazu prirode? Iz veka u vek bacači senki na zid naših života pokušavaju, najčešće udarajući ga čizmom, da ubede čovečanstvo kako će se izlečiti od umora što ga izazivaju mašine i arhitektura samo putem
»povratka prirodi«. Gnusna panika, odvratno opadanje inteligencije! Zar je u vraćanju crvljivoj zemlji cela ta budućnost koju zaslužuje izumitelj matematike ili trikoa za balerine? Ako se ovoj vrsti žuri da se okonča, onda nek to bude u lepoti, u snopu atoma. Bolje praznina između nebeskih tela i spomen na poslednju ponositu pesmu nego zemlja nastanjena još jednom rasom majmuna više. Mrzim prirodu!
Moral je ono što čoveka čini čovekom! Ne ono što od njega pravi otuđeni predmet, zarobljenika, roba, evnuha, pokajnika ili lakrdijaša. Ljubav nije izmišljena zato da bi ponižavala, podjarmljivala ili navodila na kreveljenje. Ona nije ni bioskop siromašnih ni umirujuće sredstvo za uzrujanoga, nije razonoda, nije igra, ni opijum, ni cucla. Ljubav, umetnost putene ljubavi, jeste čovekova stvarnost, obala bez varke, čvrsta zemlja, jedina istinska otadžbina.
Ja ne preterujem kad biram tekstove koje ću čitati niti ih preporučujem. Ograničavam se na najnepobitnije od svih učenja, na Deset zapovesti, one koje je Mojsije doneo sa Sinaja. A u sedamnaestom stihu XX glave Izlaska, čitam, urezano u kamen, ovo:
»Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ili slugenjegove, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta štoje bližnjega tvojega.«
Bez dvosmislica i bez ulepšavanja: žene, znajte na koje vas je mesto svrstao Večni: između žitnice i stoke, s ostalom radnom snagom. A nipošto u prvi red! Gazdarice, vi dolazite posle cigle i krovine. Kmetice, manja vam je cena nego služinčetu na imanju, i samo malo veća nego rogatom govečetu ili magarcu.
Srednji vek izumeo je ljubav, kažu. Pre će biti da je srednji vek gotovo uspeo da nam je ogadi! Ako danas ljubav još ima ikakvog izgleda da preživi, to je zato što naše doba vrši pokolj mitova. Podarujući nam zatrovani poklon, svoj »moral«, feudalno sveštenstvo je verovalo da nas je za mnogo stoleća odvojilo od želje da uživamo. I eto šta je ostalo od njegovih zavera i mućki! Pojasevi nevinosti dobra i zla, što su ih oko slabina svojih žena i svojih magarica zatvarali gospodari zemlje, raspadaju se u zarđale komade zupčanika i mazgala pred kojima su i nastali. Ukažimo im konačno čast i smestimo ih u muzej. No primetimo, najpre, da je njihov kraj izvanredno moralan, iako njihov nastanak to nije bio! I divimo se tome što je istinski moral ono što opstaje kad se sud vremena prokaže lažan.
Nije reč o tome da se vraćamo džungli, nego da priznamo da su neke čovekove moći, koje današnje društvo potiskuje i osuđuje na to da zakržljaju, ispravne i da našoj vrsti pružaju načine da bude srećna. Novim zakonom, dobrim zakonom, naprosto se proglašava da je, kratko i jasno, dobro voditi ljubav, i to slobodno; da devičanstvo nije nikakva vrlina, par nikakva granica, a brak tamnica; da je umetnost uživanja ono što je važno i da još nije dovoljno nikad sebi ne uskratiti uživanje, nego ga treba neprestano pružati sebi, priređivati sebi, neprestano sjedinjavati svoje telo sa sve više tela i smatrati izgubljenim sate provedene van nečijeg zagrljaja."
Verujem da se svi sećamo fenomena koji je svojevremeno izazvao 50 nijansi siva. Fenomen koji to zapravo nikada i nije bio jer je nastao u doba kada seks više nije tabu tema nigde, a pogotovo ne u književnosti. Nazvati to delo šokantnim na bilo kom osnovu je smešno.
Zato nekih pedesetak godina ranije u francuskoj nastalo je delo koje se sa pravom može nazvati šokantnim. Delo koje je svojom slobodom izazvao kontroverze (tolike da je knjiga zapravo postala legalna tek nekih desetak godina nakon njenog objavljivanja), ali ujedno i pokrenula seksualnu revoluciju u književnosti i srušila tabu teme koje su vladale u konzervativnom društvu. Reč je naravno o poluautobiografskom romanu Emanuele Arsan koji nosi naziv kao i njena autorka - Emanuela.
Mada sa današnje perspektive ovaj roman ne deluje da se nešto mnogo razlikuje od današnjih erotskih romana koji se smenjuju kao na pokretnoj štanci, u vreme kada je napisan bio je zaista inovativan. Možda i nije prvi eksplicitno napisan erotski roman, ali je svakako prvi koji je stekao svetsku popularnost
Uprkos vrlo slobodnim opisima seksa i prostačkim vokabularom od kojeg kućne domaćice koje verujem žive u uverenju da su ih na svet donele rode dobiju srčani udar, ne bih ovo delo nazvao isključivo pornografskim. Ovo je prvenstveno feminističko delo. Još od početka kada stupa u seksualni odnos sa dvojicom muškaraca u avionu (iako mi deluje da je taj deo više neka njena fantazija nego stvarnost, čak i ona sama nije bila uverena da li se to zaista dogodilo) Emanuela započinje svoj lični put ka spoznaju same sebe, svoje ličnosti, svog tela, svoje seksualnosti. Imala je istina i tu sreću da bude u braku sa jednim divnim i intelektualno slobodnim muškarcem koji i sam veruje da je žensko telo njena lična svojina i da pravi odnos počiva na ljubavi i deljenju, a ne posedovanju partnera.
Kroz ovo delo prožeto je i dosta filozofije, prvenstveno kroz lik umetnika Marija koji u 5 poglavlju romana pod nazivom "zakon" vodi jedan od najintelektualnijih dijaloga koje sam imao prilike pročitati u književnosti gde Mario pokušava da poduči Emanuelu kako da živi slobodan i ispunjen život neopterećen pravilima i drustvenim ograničenjima. Mariova filozofija je u dosta toga i moja lična filozofija. Odbaciti pravila i zakone koje čoveka čine nesrećnim i prigrliti jedinu ispravnu religiju - religiju naše seksualnosti i našeg tela koje trebamo slaviti kao svetinju.
Kraj romana možda na prvu ostavlja utisak nedorečenosti, ali zapravo predstavlja početak. Početak nove Emanuele koja odbacuje staru sebe i prihvata svoje novo ja i spoznaje novu ljubav koju svi mi treba da gajimo. Ljubav prema našem telu i uživanju u njemu.
Par filozofskih razmišljanja iz ove knjige:
"Erotika nije priručnik s uputama kako se zabavljati u društvu. Ona je poimanje čovekove sudbine, merilo, uzor, zakon, obrednik, umetnost, škola. Takođe i nauka, da, nauka, plod izbora, konačni plod nauke. Njeni se zakoni temelje na razumu, a ne na lakovernosti. Na pouzdanju, umesto na strahu. I na sklonosti životu, a ne na mistici smrti.
Erotika nije proizvod dekadencije, nego je napredak. Pošto doprinosi desakralizovanju pitanja skopčanih sa seksom, ona je oruđe mentalnog i društvenog zdravlja. A ja tvrdim da je i element duhovnog unapređenja, jer podrazumeva vaspitanje karaktera, odustajanje od strasti prema iluziji u korist strasti prema lucidnosti.
Ono što je lepo to je i istinito, ono što je lepo je opravdano, ono što je lepo pobeđuje smrt. Lepota je stanovnica jedne družine koju naše strašljive glave i smrtna srca ne bi upoznali da se nisu odvažili u smelost saznanja i dašak večnosti. Ljubav prema lepoti jeste ono što nas čini drugima, nas koji bismo inače bili slični životinjama. Sokovi zemlje naterali su misao da nikne u nama, a prvi užasi misli naterali su nas da padnemo ničice na istu tu zemlju, da svojim preslabačkim udovima puzimo po bednim oblastima u koje su nas smestili bogovi. Čudo lepote, nastalo iz naše pobunjeničke radoznalosti i oholosti, bilo je naša prilika za uzlet. Jer, lepota je krilo sveta: bez nje, duh bi bio prizemljen.
Lepota nauke u tome je što nas ona čuva od nemilosti magije. A lepota razuma nagoni nas da se užasavamo šminke mitova. Za ljubav lepote će svet na kraju odbiti da sedne u pozorište iluzija u kojem maske politike i otkrovenja, s kraljevskom sporošću, igraju svoju igru senki. Univerzum u pokretu smejaće se njihovim nepomičnim pretenzijama. A čovek će se izlečiti od duše karakterom, i u neprekinutom napredovanju inteligencije nalaziće lek za svoje noćne more i priviđenja.
Nema obećanog raja za odanog radenika, niti spokoja u suton posle smernoga rada. Ona je nikad ućutkano stvaralačko bogohuljenje, pitanje koje se ne zadovoljava nikakvim odgovorom, neumorno kretanje napred. Ona je prkos, i ona je napor. Ona ima prešnost prkosa i beskonačnost napora. Ona je to što u nama prkosi crnim samoubilačkim darovima naše slučajne građe. Prepoznaje se po heroizmu naše sudbine.
Nju čoveku nije dao neki bog: sam ju je izmislio. Napravio ju je: ona ima isto buntovničko ime kao i poezija. Lepota ne spada u poredak prirode, ona je njena suprotnost. Ona je brižna nada muškaraca i žena protiv zakona stvari, vrlina rođena iz naše otuđenosti i samoće, u univerzumu odakle su nas najurili anđeli i demoni; ona je obećana pobeda nad travkama i kišama. Ona je zamišljena mesečina, pesma sirena iznad grozota morskih. Stoga bih rekao da je erotika, taj trijumf sna nad prirodom, uzvišeno pribežište duha poezije, jer poriče nemoguće. Ona je Čovek, koji može sve.
Puteno delo između žena je biološki apsurd, ono je nemogućno. I erotika odmah od tog izuma sna pravi stvarnost. Sodomizovati znači prkositi prirodi: erotika sodomizuje. Voditi ljubav u petoro nije prirodno: erotika ju je izmislila, propisala joj pravila, izvela, I sve te pobede su lepe. Jasno, da bi se rascvala, erotici nisu nužne te formule o izuzetku: ona zahteva samo mladost i slobodu duha, ljubav prema istinitom, čistotu koja ništa ne duguje običajima i nagodbama. Erotika je strast prema hrabrosti.
Erotika, ni manje ni više od drugih čovekovih dela, nije izuzeta od mana, zabluda, novih prestupa. Ako je tako, onda recimo da je porok ucena erotike, njena senka, njen talog. No ima i nešto što ne može postojati; to je sramna erotika. Svojstva koja iziskuje rađanje erotičkoga čina: logika i čvrstina duha, pre svega; imaginacija, humor, smelost, da i ne govorimo O moći ubeđivanja i obdarenosti za organizaciju, dobrom ukusu, estetičkoj intuiciji i osećaju veličine bez kojih bi svi pokušaji omašili. od erotike samo čine nešto ponosno, plemenito i trijumfalno.
Tačno je da vođenje ljubavi ne mora nužno značiti i obavljanje erotičnog čina. Nema erotike tamo gde ima seksualnog uživanja nastalog iz nagona, navike, dužnosti; tamo gde postoji puki odziv na biološki instinkt, pre telesna svrha negoli zadovoljstvo duha, samoljublje ili ljubav prema bližnjem a ne ljubav prema lepoti. Drugim rečima, tamo gde ima prirode nema erotike. Erotika je, kao i svaki moral, napor čoveka da se suprotstavi prirodi, da je prevaziđe, nadvlada. Vi vrlo dobro znate da je čovek čovek samo onoliko koliko je od sebe načinio od prirode odrođenu životinju, i da čovek ostaje samo onoliko koliko se odvaja od prirode. Erotika, najčovečniji ljudski dar, nije suprotnost ljubavi, ona je suprotnost prirodi.
Moral i Umetnost, to je jedno. S velikim odobravanjem slušam kako o umetnosti govorite kao o protivprirodi. Nisam. li vam već rekao da se lepota otkriva samo u porazu prirode? Iz veka u vek bacači senki na zid naših života pokušavaju, najčešće udarajući ga čizmom, da ubede čovečanstvo kako će se izlečiti od umora što ga izazivaju mašine i arhitektura samo putem
»povratka prirodi«. Gnusna panika, odvratno opadanje inteligencije! Zar je u vraćanju crvljivoj zemlji cela ta budućnost koju zaslužuje izumitelj matematike ili trikoa za balerine? Ako se ovoj vrsti žuri da se okonča, onda nek to bude u lepoti, u snopu atoma. Bolje praznina između nebeskih tela i spomen na poslednju ponositu pesmu nego zemlja nastanjena još jednom rasom majmuna više. Mrzim prirodu!
Moral je ono što čoveka čini čovekom! Ne ono što od njega pravi otuđeni predmet, zarobljenika, roba, evnuha, pokajnika ili lakrdijaša. Ljubav nije izmišljena zato da bi ponižavala, podjarmljivala ili navodila na kreveljenje. Ona nije ni bioskop siromašnih ni umirujuće sredstvo za uzrujanoga, nije razonoda, nije igra, ni opijum, ni cucla. Ljubav, umetnost putene ljubavi, jeste čovekova stvarnost, obala bez varke, čvrsta zemlja, jedina istinska otadžbina.
Ja ne preterujem kad biram tekstove koje ću čitati niti ih preporučujem. Ograničavam se na najnepobitnije od svih učenja, na Deset zapovesti, one koje je Mojsije doneo sa Sinaja. A u sedamnaestom stihu XX glave Izlaska, čitam, urezano u kamen, ovo:
»Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ili slugenjegove, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta štoje bližnjega tvojega.«
Bez dvosmislica i bez ulepšavanja: žene, znajte na koje vas je mesto svrstao Večni: između žitnice i stoke, s ostalom radnom snagom. A nipošto u prvi red! Gazdarice, vi dolazite posle cigle i krovine. Kmetice, manja vam je cena nego služinčetu na imanju, i samo malo veća nego rogatom govečetu ili magarcu.
Srednji vek izumeo je ljubav, kažu. Pre će biti da je srednji vek gotovo uspeo da nam je ogadi! Ako danas ljubav još ima ikakvog izgleda da preživi, to je zato što naše doba vrši pokolj mitova. Podarujući nam zatrovani poklon, svoj »moral«, feudalno sveštenstvo je verovalo da nas je za mnogo stoleća odvojilo od želje da uživamo. I eto šta je ostalo od njegovih zavera i mućki! Pojasevi nevinosti dobra i zla, što su ih oko slabina svojih žena i svojih magarica zatvarali gospodari zemlje, raspadaju se u zarđale komade zupčanika i mazgala pred kojima su i nastali. Ukažimo im konačno čast i smestimo ih u muzej. No primetimo, najpre, da je njihov kraj izvanredno moralan, iako njihov nastanak to nije bio! I divimo se tome što je istinski moral ono što opstaje kad se sud vremena prokaže lažan.
Nije reč o tome da se vraćamo džungli, nego da priznamo da su neke čovekove moći, koje današnje društvo potiskuje i osuđuje na to da zakržljaju, ispravne i da našoj vrsti pružaju načine da bude srećna. Novim zakonom, dobrim zakonom, naprosto se proglašava da je, kratko i jasno, dobro voditi ljubav, i to slobodno; da devičanstvo nije nikakva vrlina, par nikakva granica, a brak tamnica; da je umetnost uživanja ono što je važno i da još nije dovoljno nikad sebi ne uskratiti uživanje, nego ga treba neprestano pružati sebi, priređivati sebi, neprestano sjedinjavati svoje telo sa sve više tela i smatrati izgubljenim sate provedene van nečijeg zagrljaja."
Re: Knjiga
Ne znam zašto je kurvaluk feministički ideal.
Re: Knjiga
Ali zašto se smatra da je promiskuitet dobra i oslobađajuća stvar?
Re: Knjiga
Iako volim da argumentovano pokopavam konzervativne osobe koji ne shvataju da je ovo 21 a ne 14 vek, ovo je ipak topic za knjige i ne želim ići u off.
Re: Knjiga
Ovo je samo jedan ekstrem (potpuna tabuizacija seksa) potjeran u drugi (hiperseksualizacija društva), ne moraš uopće bit "konzervativan" da misliš da je monogamija s kompatibilnim partnerom najzdraviji uvjet za gradnju šire i uže zajednice i najpogodnije je za odgoj djece i mislim da ako netko mijenja prečesto partnere i ne može ostvarit zdrav intimni odnos s nekim ima nekih problema (ili strah od intime, problemi s povjerenjem i slično), a ova autorica je koliko vidim bila član tih glupih hipi klošarsko narkomanskih komuna i zastupa stavove manjine, većini odgovara zdrav odnos s jednim partnerom i ne vidim kako je to represija ičeg. I ima i jednako posesivnih žena kao i muškaraca, nije sve crno bijelo
