3. DIO: Posjeta
Nakon što su se reflektori dvorane ugasili i euforija pobede splasnula, Jonathan je ostao sam sa svojim mislima. Noćima nije mogao da spava. U trenutku kada bi mu um konačno popustio pod težinom umora, slike iz četvrtfinala vraćale su se u punoj snazi.
Udarac.
Bol.
Pogled pun mržnje.
Trzao bi se iz sna, obliven znojem, srce mu je ubrzano kucalo kao da je opet na parketu, kao da opet čeka sledeći udarac. Noćima bi ležao u krevetu zureći u plafon, pokušavajući da pronađe smisao u haosu koji se dogodio.
Nikada u životu nije video nešto slično.
Doživeo je bes na terenu, frustraciju, rivalstvo koje se često prelivalo u psovke i guranja. Svađe, čarke, pa čak i fizičke sukobe – to je bio deo košarke. Video je saigrače kako gube kontrolu, kako ih emocije nadvladaju. Ali ovo...
Ovo nije bila sportska ljutnja.
Ovo nije bio običan rivalitet.
Ono što ga je proganjalo nije bio bol od udaraca – prošlo je već nekoliko dana, a njegove modrice su gotovo nestale. Ono što ga je proganjalo bio je pogled.
Pogled koji je video u Matthewovim očima.
Bilo je nečeg neljudskog u tome.
Mržnja. Ali ne ona trenutna, izazvana gnevom zbog izgubljene utakmice. Ne, ovo je bila mržnja koja je postojala i pre tog meča. Možda čak i godinama.
Ali zašto?
Zašto ga Matthew toliko mrzi?
Bilo mu je potrebno da razgovara sa nekim. Jedina osoba u čijem društvu je mogao da pronađe makar privremeni mir bila je njegova djevojka Sophie.
Jedne večeri šetali su gradom, pod svetlima uličnih lampi, dok je tihi povetarac nosio prve znake proleća. Jonathan je ćutao, a Sophie ga je posmatrala, primećujući tamne krugove ispod njegovih očiju i težinu u njegovom pogledu.
„Još uvek ne možeš da prestaneš da razmišljaš o tome, zar ne?“ pitala ga je tiho.
On je odahnuo i klimnuo glavom.
„Pokušavam da to izbacim iz glave, ali ne mogu,“ priznao je. Glas mu je bio umoran, kao da su te reči bile teret koji je jedva uspevao da izgovori. „Bilo je… nešto u njegovim očima. Kao da me zaista mrzi. Kao da bi me ubio da ga nisu zaustavili.“
Sophie je zastala na trenutak, pokušavajući da nađe logično objašnjenje.
„Možda je samo pukao pod pritiskom? Izgubio je kontrolu, izgubio utakmicu, izgubio sve.“
Jonathan je odmahnuo glavom.
„Ne. Nije to bio bes zbog poraza. To je bilo lično. Ali ne znam zašto. Poslije utakmice rekao sam mu: Dobar meč brate. Poslije toga je uslijedio napad. Zašto? Koji je uzrok njegove mržnje? To ne mogu da shvatim. Sve ovo me jako potresa i zbunjuje.“
Sophie je spustila ruku na njegovu. Njena toplina ga je umirivala.
„Možda bi trebalo da ga posetiš.“
On je trgnuo glavu ka njoj, iznenađen.
„Šta?“
„Kažeš da ne razumeš zašto je uradio to što je uradio. Možda je jedini način da saznaš – da ga pitaš.“
Jonathan je ćutao, ali ideja je već pustila korenje u njegovom umu.
Sledećeg dana, Jonathan se našao u čekaonici zatvora, sedeći na tvrdoj metalnoj klupi. Ruke su mu bile stegnute u pesnice, ali ne od besa – od napetosti. Od neizvesnosti.
Nije znao šta da očekuje.
Glas razuma govorio mu je da ovo možda nije bila dobra ideja, ali nešto u njemu – neka sila koju nije mogao da ignoriše – terala ga je da se suoči s Matthewom.
„Jonathan Reynolds?“
Podigao je glavu.
„Ovuda.“
Pratio je stražara niz dugi hodnik, hladni fluorescentni svetlo odražavalo se o izlizane, sivo-bele pločice. Ispred vrata sobe za posete, stražar mu je pokazao da sedne za sto.
Sa druge strane staklene barijere, u tamnoplavom zatvorskom kombinezonu, sedeo je Matthew Carter.
Jonathan je osećao kako mu srce ubrzano kuca dok je zauzimao mesto.
Oči su im se srele.
I tada je Jonathan osetio jezu.
U istom trenutku kada je Matthew podigao pogled, njegove oči su se stvrdnule u hladan, neprobojan zid mržnje.
Jonathan je progutao knedlu, pokušavajući da pronađe prave reči. Morao je da zna. Morao je da ga pita zašto.
Otvorio je usta, ali pre nego što je uspeo da izgovori ijednu reč – Matthew se samo naglo okrenuo prema čuvaru.
„Vraćaj me u ćeliju,“ rekao je glasom koji nije odavao nikakvu emociju.
Čuvar ga je pogledao iznenađeno. „Siguran si? Imaš pravo na posetu.“
Matthew nije trepnuo. „Rekao sam vraćaj me u ćeliju! Odmah!“
Jonathan je ostao zaleđen u mestu dok je Matthew ustajao, ne pogledavši ga više nijednom.
Ali pre nego što je nestao iza vrata, Jonathan je uhvatio nešto.
Nešto što ga je proganjalo još više nego udarci.
Pogled.
Pogled čistog, neskrivenog, sirovog gneva.
Mržnja toliko jaka da je delovala neljudski.
Jonathan se trgao.
Kako? Kako je moguće da ga neko toliko mrzi?
I još važnije...
Zašto?
Jabuchillo Knjiga
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
Zadnja izmjena: Jabuchillo, dana/u 06 vel 2025, 18:02, ukupno mijenjano 1 put.
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
4. DIO: Rušenje šampiona
Jonathana je još uvijek proganjala situacija sa Matthewom. Zašto ga je napao? Zašto ga toliko mrzi? Zašto je odbio da razgovara s njim u zatvoru? Mnoga pitanja su mu se provlačila kroz glavu.
U međuvremenu pojavio se novi izazov, polufinale NCAA turnira, a protivnik je bio niko drugi do UConn Huskies, aktuelni šampioni, osvajači NCAA turnira prethodne dvije godine te ciljaju da to učine i po treći put.
Međutim oni nisu jedini koji imaju velike ambicije. Imala ih i North Carolina. Predvođeni Jonathan Reynoldsom ciljaju da osvoje turnir i sruše šampiona.
Utakmica je počela.
Buka u dvorani bila je zaglušujuća.
Navijači North Caroline pevali su uglas, dok su plavo-beli talasi podrške preplavljivali tribine. Na drugoj strani, pristalice UConna nisu bile ništa tiše – skandirali su, zviždali svaki put kada bi Jonathan uzeo loptu, pokušavajući da ga izbace iz ritma.
Ali Jonathan Reynolds je igrao najbolje pod pritiskom.
Još uvek je osećao bol od Matthewovog napada. Nije želeo da priznaje sebi, ali svaki kontakt na terenu, svaka kap znoja koja bi se slivala niz posekotine na licu, podsećala ga je na tučnjavu iz četvrtfinala. Ožiljci su još bili tu.
Ali nije bilo vremena za razmišljanje o prošlosti.
Ovo je bila utakmica koja je odlučivala o finalu NCAA turnira.
Početak: Rat na terenu
Čim je sudija podbacio loptu, bilo je jasno da će ovo biti pravi rat.
UConn je od starta igrao brutalnu, fizičku košarku. Njihov plan je bio jasan – izbaciti Jonathana iz ritma. Svaki put kada bi prešao polovinu terena, udvajali su ga agresivno, udarali ga ramenima i gurali u pokušaju da ga nateraju na grešku.
Ali Jonathan nije bio običan plejmejker.
Bio je general na terenu.
Prvih nekoliko minuta bio je strpljiv – nije forsirao napad, već je analizirao svaki pokret protivnika. Znao je da je UConn izuzetno disciplinovan tim – njihova rotacija u odbrani bila je besprekorna, a pomoć je uvek stizala na vreme.
Ipak, sve odbrane imaju pukotine.
Prva prilika se ukazala nakon pet minuta igre.
Jonathan je izveo lažnjak na trojci, naterao svog čuvara da skoči, a zatim eksplozivno krenuo u prodor. Kontakt u vazduhu. Faul.
Sleteo je na parket, ali već sledeće sekunde bio je na nogama.
Bez reči. Bez grimase bola. Pokazao je da je nepokolebljiv.
Ubacio je oba slobodna bacanja.
Bilo je 6-6 nakon prvih pet minuta. Utakmica je ličila na bokerski meč – udarac za udarac, potez za potez. Svaki poen je krvavo zarađen.
Kako je prvo poluvreme odmicalo, Jonathan je shvatio da mora da pronađe drugi način da slomi UConnovu odbranu.
Počeo je da koristi svoje saigrače.
Kada bi mu zatvorili prostor za šut, slao je precizne dodavačke bombe ka svojim visokim igračima pod košem. Kada bi se fokusirali na zatvaranje reketa, izbacivao je pas napolje za otvorene trojke.
UConn je bio tvrd orah. Njihova tranzicija iz odbrane u napad bila je savršeno organizovana. Svaki put kada bi Jonathan izgradio prednost, oni bi je brzo anulirali.
Nakon dvadeset minuta igre, semafor je pokazivao:
North Carolina 38 - UConn 35
Jonathan je već imao 12 poena, 5 asistencija i 3 skoka. Ali nije bio zadovoljan.
Znao je da će drugo poluvreme biti ključ svega.
Drugo poluvreme: Šampionski mentalitet
Čim je krenulo drugo poluvreme, UConn je krenuo još agresivnije.
Prva akcija – presing preko celog terena.
Jonathan je jedva prebacio loptu na polovinu kroz zamke i agresivni pritisak, ali čim je stigao na svoju poziciju, video je ono što je čekao.
Grešku u njihovoj odbrani.
Njihov bek je zakasnio sa rotacijom, ostavljajući otvorenog šutera u uglu.
Jonathan nije ni sekunde razmišljao – laserski precizan pas, trojka!
North Carolina je povela sa 41-35 i dvorana je eksplodirala.
Ali UConn nije odustajao.
Na drugoj strani, njihov najbolji igrač pogodio je tešku trojku preko ruke. 41-38.
Jonathan je znao da mora da podigne nivo igre.
I onda je krenuo.
Prvo je pogodio trojku iz driblinga.
Zatim još jednu.
I onda još jednu.
Tri trojke u nizu.
UConn je bio šokiran. Njihov plan da ga slome – propao je.
Publika je bila u delirijumu. Jonathan je znao da su prelomili utakmicu.
UConn je pokušavao sve – pritisak, zonsku odbranu, udvajanja. Ali ništa nije radilo.
Jonathan je igrao kao pravi vođa.
Asistencija na alley-oop za svog centra? – Uradio je to.
Prodor kroz trojicu igrača i poentiranje uz faul? – Uradio je i to.
Kada je sat otkucao poslednjih deset sekundi, North Carolina je vodila 81-74.
Jonathan je podigao tri prsta u vazduh, dok su njegovi saigrači slavili oko njega.
North Carolina je u finalu NCAA turnira.
Kamere su bile uperene u njega. Bio je heroj noći.
Ali dok su ga saigrači tapšali po leđima, njegove misli su bile negde drugde.
Setio se Matthewovih očiju.
One mržnje.
One tajne koju još nije otkrio.
Ali za sada, imao je samo jedan cilj.
Osvojiti šampionat.
Jonathana je još uvijek proganjala situacija sa Matthewom. Zašto ga je napao? Zašto ga toliko mrzi? Zašto je odbio da razgovara s njim u zatvoru? Mnoga pitanja su mu se provlačila kroz glavu.
U međuvremenu pojavio se novi izazov, polufinale NCAA turnira, a protivnik je bio niko drugi do UConn Huskies, aktuelni šampioni, osvajači NCAA turnira prethodne dvije godine te ciljaju da to učine i po treći put.
Međutim oni nisu jedini koji imaju velike ambicije. Imala ih i North Carolina. Predvođeni Jonathan Reynoldsom ciljaju da osvoje turnir i sruše šampiona.
Utakmica je počela.
Buka u dvorani bila je zaglušujuća.
Navijači North Caroline pevali su uglas, dok su plavo-beli talasi podrške preplavljivali tribine. Na drugoj strani, pristalice UConna nisu bile ništa tiše – skandirali su, zviždali svaki put kada bi Jonathan uzeo loptu, pokušavajući da ga izbace iz ritma.
Ali Jonathan Reynolds je igrao najbolje pod pritiskom.
Još uvek je osećao bol od Matthewovog napada. Nije želeo da priznaje sebi, ali svaki kontakt na terenu, svaka kap znoja koja bi se slivala niz posekotine na licu, podsećala ga je na tučnjavu iz četvrtfinala. Ožiljci su još bili tu.
Ali nije bilo vremena za razmišljanje o prošlosti.
Ovo je bila utakmica koja je odlučivala o finalu NCAA turnira.
Početak: Rat na terenu
Čim je sudija podbacio loptu, bilo je jasno da će ovo biti pravi rat.
UConn je od starta igrao brutalnu, fizičku košarku. Njihov plan je bio jasan – izbaciti Jonathana iz ritma. Svaki put kada bi prešao polovinu terena, udvajali su ga agresivno, udarali ga ramenima i gurali u pokušaju da ga nateraju na grešku.
Ali Jonathan nije bio običan plejmejker.
Bio je general na terenu.
Prvih nekoliko minuta bio je strpljiv – nije forsirao napad, već je analizirao svaki pokret protivnika. Znao je da je UConn izuzetno disciplinovan tim – njihova rotacija u odbrani bila je besprekorna, a pomoć je uvek stizala na vreme.
Ipak, sve odbrane imaju pukotine.
Prva prilika se ukazala nakon pet minuta igre.
Jonathan je izveo lažnjak na trojci, naterao svog čuvara da skoči, a zatim eksplozivno krenuo u prodor. Kontakt u vazduhu. Faul.
Sleteo je na parket, ali već sledeće sekunde bio je na nogama.
Bez reči. Bez grimase bola. Pokazao je da je nepokolebljiv.
Ubacio je oba slobodna bacanja.
Bilo je 6-6 nakon prvih pet minuta. Utakmica je ličila na bokerski meč – udarac za udarac, potez za potez. Svaki poen je krvavo zarađen.
Kako je prvo poluvreme odmicalo, Jonathan je shvatio da mora da pronađe drugi način da slomi UConnovu odbranu.
Počeo je da koristi svoje saigrače.
Kada bi mu zatvorili prostor za šut, slao je precizne dodavačke bombe ka svojim visokim igračima pod košem. Kada bi se fokusirali na zatvaranje reketa, izbacivao je pas napolje za otvorene trojke.
UConn je bio tvrd orah. Njihova tranzicija iz odbrane u napad bila je savršeno organizovana. Svaki put kada bi Jonathan izgradio prednost, oni bi je brzo anulirali.
Nakon dvadeset minuta igre, semafor je pokazivao:
North Carolina 38 - UConn 35
Jonathan je već imao 12 poena, 5 asistencija i 3 skoka. Ali nije bio zadovoljan.
Znao je da će drugo poluvreme biti ključ svega.
Drugo poluvreme: Šampionski mentalitet
Čim je krenulo drugo poluvreme, UConn je krenuo još agresivnije.
Prva akcija – presing preko celog terena.
Jonathan je jedva prebacio loptu na polovinu kroz zamke i agresivni pritisak, ali čim je stigao na svoju poziciju, video je ono što je čekao.
Grešku u njihovoj odbrani.
Njihov bek je zakasnio sa rotacijom, ostavljajući otvorenog šutera u uglu.
Jonathan nije ni sekunde razmišljao – laserski precizan pas, trojka!
North Carolina je povela sa 41-35 i dvorana je eksplodirala.
Ali UConn nije odustajao.
Na drugoj strani, njihov najbolji igrač pogodio je tešku trojku preko ruke. 41-38.
Jonathan je znao da mora da podigne nivo igre.
I onda je krenuo.
Prvo je pogodio trojku iz driblinga.
Zatim još jednu.
I onda još jednu.
Tri trojke u nizu.
UConn je bio šokiran. Njihov plan da ga slome – propao je.
Publika je bila u delirijumu. Jonathan je znao da su prelomili utakmicu.
UConn je pokušavao sve – pritisak, zonsku odbranu, udvajanja. Ali ništa nije radilo.
Jonathan je igrao kao pravi vođa.
Asistencija na alley-oop za svog centra? – Uradio je to.
Prodor kroz trojicu igrača i poentiranje uz faul? – Uradio je i to.
Kada je sat otkucao poslednjih deset sekundi, North Carolina je vodila 81-74.
Jonathan je podigao tri prsta u vazduh, dok su njegovi saigrači slavili oko njega.
North Carolina je u finalu NCAA turnira.
Kamere su bile uperene u njega. Bio je heroj noći.
Ali dok su ga saigrači tapšali po leđima, njegove misli su bile negde drugde.
Setio se Matthewovih očiju.
One mržnje.
One tajne koju još nije otkrio.
Ali za sada, imao je samo jedan cilj.
Osvojiti šampionat.
Re: Jabuchillo Knjiga
Teško je ocjeniti jer je ovo AI pisao, ali ima potencijala.
20th World of Stardom Champion H.A.T.E. Phenex Queen KAMITANI SAYA
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
5. DIO: Legenda je rođena
Finale NCAA turnira. North Carolina protiv Dukea.
Dva najpoznatija koledža u istoriji univerzitetske košarke. Dva zakleta rivala. Milioni gledalaca širom Amerike, hiljade navijača u dvorani, a među njima – najveći ikada. Michael Jordan.
Jonathan Reynolds je znao šta ovo znači. Znao je da su ga svi gledali. Znao je da će ovaj meč odrediti njegovu koledž karijeru. Svestan pritiska, ali neustrašiv pred njim, izašao je na teren sa jasnim ciljem – pobediti.
Dvorana je eksplodirala kada su sudije bacile loptu u vazduh za početni podbacaj. Od prve sekunde bilo je jasno – ovo nije bila obična utakmica. Svaka lopta, svaki kontakt, svaki pas – sve se osećalo kao borba za čast i nasleđe.
Duke je krenuo agresivno. Njihova odbrana je bila čvrsta, pritisak na loptu ogroman. Njihov plejmejker, igrao je bez straha, napadajući Jonathana sa svih strana. Njihov centar bio je fizički dominantan, a šuteri precizni.
North Carolina je imala spor start. Jonathan je tražio ritam, proučavao način na koji se Duke branio. Nije žurio. Bio je previše iskusan da bi se uplašio lošeg početka.
Prvih deset minuta proteklo je u izjednačenoj borbi. Duke je vodio 20-18, ali Jonathan je znao da još nije vreme da preuzme sve na sebe. Verovao je svojim saigračima.
Ali kada je rezultat bio 25-22 za Duke, Jonathan je odlučio da je dosta.
Prvo je pogodio trojku sa osam metara, ni ne trepnuvši. Zatim je u sledećem napadu pročitao dodavanje Dukea, presekao loptu i zakucao u kontri. Dvorana je eksplodirala.
Sa svakim njegovim potezom, momentum se prebacivao na stranu North Caroline.
Duke nije odustajao. Njihovi bekovi su počeli agresivnije da napadaju, forsirajući Jonathana da se troši i u odbrani. Ali on nije popuštao.
Na četiri minuta do kraja poluvremena, Jonathan je izveo potez koji će se vrteti na sportskim emisijama godinama. Iskoristio je blok, promakao između dva igrača, a onda, kada su svi očekivali dodavanje, zakucao preko protivničkog centra.
Dvorana je poludela.
Na poluvreme su otišli sa rezultatom 42-40 za North Carolinu. Jonathan je već imao 14 poena, 6 asistencija i 5 skokova.
Ali znao je da je najteži deo tek dolazio.
Drugo poluvreme: Šampioni se rađaju u ključnim trenucima
Duke je krenuo u juriš.
Njihov lider je pogađao trojke, njihov centar je dominirao pod košem, i odjednom – North Carolina se našla u minusu. 56-50.
Jonathan je znao da mora da reaguje.
Počeo je da preuzima odgovornost u svakom napadu. Njegovi prodori su bili nezaustavljivi, njegove asistencije perfektno tempirane.
Sa pet minuta do kraja, rezultat je bio 68-68.
Pritisak je bio ogroman. Gledao je ka tribinama i uhvatio pogled Michaela Jordana. Najveći ikad je blago klimnuo glavom.
To mu je bilo dovoljno.
Poslednja četvrtina: Jonathanov trenutak večnosti
Četiri minuta do kraja. 72-72.
Jonathan je uzeo loptu.
Prvo je prošao kroz odbranu i položio preko ruke centra. 74-72.
Sledeći napad, pročitao je pas Dukea i ukrao loptu. Kontra, dodavanje za saigrača – 76-72.
Duke je odgovorio trojkom. 76-75.
Dva minuta do kraja. Jonathan je ponovo imao loptu. Izveo je izolaciju protiv najboljeg defanzivca protivnika. Krenuo levo, vratio se desno, šut sa poludistance preko ruke – pogodak! 78-75.
Dvorana je ključala.
Još jedan napad Dukea, ponovo trojka. 78-78.
Poslednji minut.
Jonathan je bio miran. Lopta je bila u njegovim rukama.
15 sekundi do kraja.
Krenuo je ka košu. Odradio fintu, povukao se nazad, šutirao za tri poena.
Lopta je letela u vazduhu kao da vreme stoji.
Pogodak.
81-78.
Duke je imao poslednji napad, ali North Carolina je odigrala sjajnu odbranu. Šut za izjednačenje – promašaj.
Sirena.
North Carolina je NCAA šampion.
Postao je legenda
Dok su konfete padale sa plafona, dok su se njegovi saigrači radovali, Jonathan je samo stajao u centru terena, gledajući u semafor.
Uspeo je.
U trenutku kada je podigao pogled, video je Michaela Jordana kako silazi na teren. Legenda mu je prišla, stavila mu ruku na rame i nasmejala se.
„Odličan posao, momče“, rekao je Jordan.
Taj trenutak je značio sve.
Bio je MVP turnira. Bio je šampion. Njegovo ime bilo je urezano u istoriju.
Po prvi put u dugo vremena, Jonathan je dozvolio sebi da uživa u trenutku.
Bar na kratko, Matthew Carter je nestao iz njegovih misli.
Finale NCAA turnira. North Carolina protiv Dukea.
Dva najpoznatija koledža u istoriji univerzitetske košarke. Dva zakleta rivala. Milioni gledalaca širom Amerike, hiljade navijača u dvorani, a među njima – najveći ikada. Michael Jordan.
Jonathan Reynolds je znao šta ovo znači. Znao je da su ga svi gledali. Znao je da će ovaj meč odrediti njegovu koledž karijeru. Svestan pritiska, ali neustrašiv pred njim, izašao je na teren sa jasnim ciljem – pobediti.
Dvorana je eksplodirala kada su sudije bacile loptu u vazduh za početni podbacaj. Od prve sekunde bilo je jasno – ovo nije bila obična utakmica. Svaka lopta, svaki kontakt, svaki pas – sve se osećalo kao borba za čast i nasleđe.
Duke je krenuo agresivno. Njihova odbrana je bila čvrsta, pritisak na loptu ogroman. Njihov plejmejker, igrao je bez straha, napadajući Jonathana sa svih strana. Njihov centar bio je fizički dominantan, a šuteri precizni.
North Carolina je imala spor start. Jonathan je tražio ritam, proučavao način na koji se Duke branio. Nije žurio. Bio je previše iskusan da bi se uplašio lošeg početka.
Prvih deset minuta proteklo je u izjednačenoj borbi. Duke je vodio 20-18, ali Jonathan je znao da još nije vreme da preuzme sve na sebe. Verovao je svojim saigračima.
Ali kada je rezultat bio 25-22 za Duke, Jonathan je odlučio da je dosta.
Prvo je pogodio trojku sa osam metara, ni ne trepnuvši. Zatim je u sledećem napadu pročitao dodavanje Dukea, presekao loptu i zakucao u kontri. Dvorana je eksplodirala.
Sa svakim njegovim potezom, momentum se prebacivao na stranu North Caroline.
Duke nije odustajao. Njihovi bekovi su počeli agresivnije da napadaju, forsirajući Jonathana da se troši i u odbrani. Ali on nije popuštao.
Na četiri minuta do kraja poluvremena, Jonathan je izveo potez koji će se vrteti na sportskim emisijama godinama. Iskoristio je blok, promakao između dva igrača, a onda, kada su svi očekivali dodavanje, zakucao preko protivničkog centra.
Dvorana je poludela.
Na poluvreme su otišli sa rezultatom 42-40 za North Carolinu. Jonathan je već imao 14 poena, 6 asistencija i 5 skokova.
Ali znao je da je najteži deo tek dolazio.
Drugo poluvreme: Šampioni se rađaju u ključnim trenucima
Duke je krenuo u juriš.
Njihov lider je pogađao trojke, njihov centar je dominirao pod košem, i odjednom – North Carolina se našla u minusu. 56-50.
Jonathan je znao da mora da reaguje.
Počeo je da preuzima odgovornost u svakom napadu. Njegovi prodori su bili nezaustavljivi, njegove asistencije perfektno tempirane.
Sa pet minuta do kraja, rezultat je bio 68-68.
Pritisak je bio ogroman. Gledao je ka tribinama i uhvatio pogled Michaela Jordana. Najveći ikad je blago klimnuo glavom.
To mu je bilo dovoljno.
Poslednja četvrtina: Jonathanov trenutak večnosti
Četiri minuta do kraja. 72-72.
Jonathan je uzeo loptu.
Prvo je prošao kroz odbranu i položio preko ruke centra. 74-72.
Sledeći napad, pročitao je pas Dukea i ukrao loptu. Kontra, dodavanje za saigrača – 76-72.
Duke je odgovorio trojkom. 76-75.
Dva minuta do kraja. Jonathan je ponovo imao loptu. Izveo je izolaciju protiv najboljeg defanzivca protivnika. Krenuo levo, vratio se desno, šut sa poludistance preko ruke – pogodak! 78-75.
Dvorana je ključala.
Još jedan napad Dukea, ponovo trojka. 78-78.
Poslednji minut.
Jonathan je bio miran. Lopta je bila u njegovim rukama.
15 sekundi do kraja.
Krenuo je ka košu. Odradio fintu, povukao se nazad, šutirao za tri poena.
Lopta je letela u vazduhu kao da vreme stoji.
Pogodak.
81-78.
Duke je imao poslednji napad, ali North Carolina je odigrala sjajnu odbranu. Šut za izjednačenje – promašaj.
Sirena.
North Carolina je NCAA šampion.
Postao je legenda
Dok su konfete padale sa plafona, dok su se njegovi saigrači radovali, Jonathan je samo stajao u centru terena, gledajući u semafor.
Uspeo je.
U trenutku kada je podigao pogled, video je Michaela Jordana kako silazi na teren. Legenda mu je prišla, stavila mu ruku na rame i nasmejala se.
„Odličan posao, momče“, rekao je Jordan.
Taj trenutak je značio sve.
Bio je MVP turnira. Bio je šampion. Njegovo ime bilo je urezano u istoriju.
Po prvi put u dugo vremena, Jonathan je dozvolio sebi da uživa u trenutku.
Bar na kratko, Matthew Carter je nestao iz njegovih misli.
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
6. DIO: Premještaj
Dok je Jonathan uživao u slavi i podizanju NCAA trofeja, na drugom kraju zemlje odvijala se sasvim drugačija scena.
Matthew Carter je sedeo u maloj, sivoj ćeliji, okružen zidovima koji nisu imali nikakav karakter, nikakvu toplinu. Vazduh je bio težak, zagušljiv, iako je mali prozor bio odškrinut. Dani su prolazili, ali on ih nije brojao. Nije osećao potrebu da razmišlja o vremenu. Nije osećao potrebu da razmišlja o bilo čemu. Samo je čekao dan kada će konačno biti odobren njegov zahtjev za premještaj u savezni zatvor Michigan. Naizgled zahtjev je djelovao logično, Matthew je odrastao u Detroitu te je zato želio da tamo odsluži kaznu. No pravi razlog je bio mnogo dublji.
Poslije mjesec dana čekanja, njegov zahtjev za premještaj u savezni zatvor Michigan bio je konačno odobren. Kada mu je stražar to saopštio, samo je klimnuo glavom, bez reči, nije pokazao nikakvu reakciju. Sedeo je na tankom dušeku svoje ćelije, posmatrajući bledi, izlizani pod. Povremeno bi prstima prešao po brazdi u zidu – tankoj, gotovo neprimetnoj pukotini koja je bila jedini znak da vreme u ovom mestu uopšte prolazi.
Dan premještanja bio je tmuran. Kiša je sitno padala, stvarajući sivilo koje se savršeno uklapalo u atmosferu. Matthew je stajao u lancima, ali nije pružao otpor. Nije bilo ni potrebe – on nije imao volju da se opire. Stražari su ga poveli ka zatvorskom autobusu, dok su se u blizini okupili novinari, željni bilo kakvog odgovora od čoveka koji je izazvao jedan od najvećih skandala u istoriji NCAA.
Blicevi fotoaparata sevali su u mračnom, kišovitom danu. Ljudi su vikali njegovo ime, neki sa prezirom, neki sa znatiželjom, ali Matthew nije reagovao.
Jedan novinar je uspeo da probije liniju obezbeđenja i doviknuo mu:
„Matthew! Jonathan Reynolds je osvojio NCAA šampionat! Šta misliš o tome?“
Nije bilo odgovora.
Nije bilo čak ni treptaja u njegovim očima.
Matthew nije ni okrenuo glavu prema novinaru. Samo je nastavio da korača, gledajući pravo ispred sebe, kao da novinar nije postojao, kao da reči nisu ni izgovorene. Kao da je bio u nekom drugom svetu.
Ljudi su očekivali bes, ironiju, makar sarkastičan osmeh – ali nisu dobili ništa.
„Matthew, zar nemaš nikakav komentar? Jonathan je postao šampion! Bio si njegov rival, moraš nešto misliti o tome!“
Ponovo – tišina.
Hladnoća.
Stražar pored njega je to primetio. Pogledao ga je kratko, ali nije rekao ništa. Niko nije znao šta se dešava u Matthewovoj glavi, ali je postajalo jasno da unutra gori vatra koju on sam vešto skriva.
Matthew Carter je ušao u autobus bez da je rekao ijednu reč, bez da je dao ikakav znak emocije.
Vrata su se zatvorila i autobus je krenuo.
Svi su ostali da stoje, zbunjeni. Novinar je spustio mikrofon i samo odmahnuo glavom.
Matthew nije izgledao kao čovek.
Izgledao je kao robot bez emocija.
Dok je Jonathan uživao u slavi i podizanju NCAA trofeja, na drugom kraju zemlje odvijala se sasvim drugačija scena.
Matthew Carter je sedeo u maloj, sivoj ćeliji, okružen zidovima koji nisu imali nikakav karakter, nikakvu toplinu. Vazduh je bio težak, zagušljiv, iako je mali prozor bio odškrinut. Dani su prolazili, ali on ih nije brojao. Nije osećao potrebu da razmišlja o vremenu. Nije osećao potrebu da razmišlja o bilo čemu. Samo je čekao dan kada će konačno biti odobren njegov zahtjev za premještaj u savezni zatvor Michigan. Naizgled zahtjev je djelovao logično, Matthew je odrastao u Detroitu te je zato želio da tamo odsluži kaznu. No pravi razlog je bio mnogo dublji.
Poslije mjesec dana čekanja, njegov zahtjev za premještaj u savezni zatvor Michigan bio je konačno odobren. Kada mu je stražar to saopštio, samo je klimnuo glavom, bez reči, nije pokazao nikakvu reakciju. Sedeo je na tankom dušeku svoje ćelije, posmatrajući bledi, izlizani pod. Povremeno bi prstima prešao po brazdi u zidu – tankoj, gotovo neprimetnoj pukotini koja je bila jedini znak da vreme u ovom mestu uopšte prolazi.
Dan premještanja bio je tmuran. Kiša je sitno padala, stvarajući sivilo koje se savršeno uklapalo u atmosferu. Matthew je stajao u lancima, ali nije pružao otpor. Nije bilo ni potrebe – on nije imao volju da se opire. Stražari su ga poveli ka zatvorskom autobusu, dok su se u blizini okupili novinari, željni bilo kakvog odgovora od čoveka koji je izazvao jedan od najvećih skandala u istoriji NCAA.
Blicevi fotoaparata sevali su u mračnom, kišovitom danu. Ljudi su vikali njegovo ime, neki sa prezirom, neki sa znatiželjom, ali Matthew nije reagovao.
Jedan novinar je uspeo da probije liniju obezbeđenja i doviknuo mu:
„Matthew! Jonathan Reynolds je osvojio NCAA šampionat! Šta misliš o tome?“
Nije bilo odgovora.
Nije bilo čak ni treptaja u njegovim očima.
Matthew nije ni okrenuo glavu prema novinaru. Samo je nastavio da korača, gledajući pravo ispred sebe, kao da novinar nije postojao, kao da reči nisu ni izgovorene. Kao da je bio u nekom drugom svetu.
Ljudi su očekivali bes, ironiju, makar sarkastičan osmeh – ali nisu dobili ništa.
„Matthew, zar nemaš nikakav komentar? Jonathan je postao šampion! Bio si njegov rival, moraš nešto misliti o tome!“
Ponovo – tišina.
Hladnoća.
Stražar pored njega je to primetio. Pogledao ga je kratko, ali nije rekao ništa. Niko nije znao šta se dešava u Matthewovoj glavi, ali je postajalo jasno da unutra gori vatra koju on sam vešto skriva.
Matthew Carter je ušao u autobus bez da je rekao ijednu reč, bez da je dao ikakav znak emocije.
Vrata su se zatvorila i autobus je krenuo.
Svi su ostali da stoje, zbunjeni. Novinar je spustio mikrofon i samo odmahnuo glavom.
Matthew nije izgledao kao čovek.
Izgledao je kao robot bez emocija.
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
7. DIO: Istraživanje
Jonathan je na vijestima čuo za Matthewov premještaj u savezni zatvor Michigan. Znao je da je tu nešto jako sumnjivo, ali nije mogao da shvati šta. Zato je pozvao Boba Freemana, čovjeka koji mu je agent i advokat, te su se bacili na istražinaje. Jomathan je sjedio za stolom, pogleda zarobljenog među papirologijom koja je bila pred njim. Papiri, sudski spisi, izvodi iz Matthewove prošlosti – sve su to bili komadi slagalice koje su on i Bob pokušavali da slože. Dani su prolazili, a odgovori su izostajali. Jonathan nije mogao da shvati kako je nešto moglo da bude tako jednostavno, a opet potpuno netačno.
„Zaista“, Bob je rekao, boreći se da sakrije umor u glasu. „Nemamo ništa konkretno. Nema ranijih prekršaja, nema kriminalnih veza, niti bilo kakvih problema sa zakonom u njegovoj prošloj sredini. Zvuči kao običan, miran momak koji želi da bude bliže kući.“
Jonathan je nervozno prešao rukom kroz kosu. Nije mu djelovalo tako. Znao je Matthew-a. I Matthew nije bio običan.
„Ne verujem.“ Jonathan je odgovorio polako, kao da se svaki deo njegovog bića borio sa tim osećajem. „Nema šanse. Matthew nije tip koji bi samo... nestao iz sveta i postao miran. Ima neku agendu, i to je nešto mnogo veće od svega što nam je on dopustio da znamo.“
Advokat je slegnuo ramenima. „Pa, možda nije imao izbora. Možda je jednostavno želeo da bude bliže Detroitu.“
Jonathan je zgrabio poslednji dosije sa stola. „Hajde da proverimo još ovo.“
Dok je listao stranice, ime za imenom, Jonathan je sve više bio siguran da tu nešto nije u redu. Zbunjivala ga je ta Matthewova želja za premještajem. Svi podaci su ukazivali na to da nije imao nikog u Detroitu, što je bilo još čudnije. Zašto bi neko, poput Matthew-a, tražio premještaj u grad bez očigledne potrebe za tim?
„Nema nikog u Detroitu“, rekao je Jonathan u trenutku kada je pročitao poslednji spisak. „Ni rodbinu, ni prijatelje. Niko ko bi mogao da ga zadrži tamo. Samo... samo on.“
To je za Jonathana bilo potpuno prirodno. Ništa u vezi sa Matthewom nije ga iznenadilo. Bez porodice, bez ikakvih pravih veza – sve je imalo smisla. Matthew je bio sam, oslonjen samo na sebe. To što nije imao nikog u Detroitu, Jonathan je znao još od početka. Osećao je to u kosti. „Znao sam“, šaptao je gotovo nesvesno, prihvatajući činjenicu koja mu nije predstavljala iznenađenje.
Ali onda je pogledao poslednju stranicu. Ime na njoj. Ime koje je činilo da mu srce preskoči. Ime koje je bilo mnogo više od nepoznate osobe u izvještajima.
U tom trenutku, Jonathan nije mogao da se pomeri. Srce mu je poskočilo u grlu. Dlanovi su mu se oznojili. Prošlo ga je nešto gorko, hladno, kao nož koji se zabija u stomak. Oči su mu bile uprte u to ime, koje mu je bilo poznato na jeziv način, ali nije mogao da shvati zašto.
Ime iz prošlosti. Ime koje je bilo zakopano u njegovoj memoriji. Ime koje je bilo deo nečega što je Jonathan pokušao da zaboravi.
„Ne... ne može biti“, prošaptao je Jonathan, ali glas mu je zadrhtao.
Kroz um mu je prostrujila bura misli, svaki deo njega pokušavao da odbaci mogućnost da je to ime zaista tu, na papiru pred njim. Ispod imena, u malim, crnim slovima stajala je oznaka: Zatvorenik, savezni zatvor Michigan.
Jonathan je znao da se nešto strašno dešava. Znao je da je ovo više od slučajnosti. Nečega se sktio. Osećao je da je vreme stalo, da je prošlost izjednako blizu i strašno daleko.
„Šta... šta se događa?“ Pitao je gotovo nesvesno, kao da je pitao samog sebe.
Svi podaci, svi odgovori koje su tražili – svi su vodili ka tom imenu. I svaki trenutak koji je proveo u istraživanju sada je delovao kao uzaludno traganje. Jonathan je znao da ovo nije kraj, da ovo nije slučajnost.
Bilo je tu nešto puno dublje. I odjednom, sve je postalo jasno.
U tom trenutku na vrata ulazi Sophie i šokirana je kad vidi Jonathana tako uplašenog i zabrinutog. Pogledala je na sto i vidjela dokumente o Matthewu. Shvatila je da to nije samo košarkaško rivalstvo nego da ima nečeg mnogo dubljeg. Jonathan joj definitivno nije rekao sve o svojoj prošlosti.
Otkad je upoznao Sophie, Jonathan se oduvijek trudio da ovo sakrije od nje. No sada više ne može da krije, došlo je vrijeme da sazna. Jonathan je zamolio Boba da napusti prostoriju, i kada je Bob izašao počelo je.
Počeo je najteži razgovor u Jonathanovom životu. Razgovor nakon kog odnos između njega i Sophie neće biti isti. Razgovor nakon kog bi mogao da izgubi Sophie. Sve te misli su ga proganjale, nadao se da ovog nikad neće doći, ali sada nije bilo povratka, morao je da ispriča pravu istinu o svojoj prošlosti
Jonathan je na vijestima čuo za Matthewov premještaj u savezni zatvor Michigan. Znao je da je tu nešto jako sumnjivo, ali nije mogao da shvati šta. Zato je pozvao Boba Freemana, čovjeka koji mu je agent i advokat, te su se bacili na istražinaje. Jomathan je sjedio za stolom, pogleda zarobljenog među papirologijom koja je bila pred njim. Papiri, sudski spisi, izvodi iz Matthewove prošlosti – sve su to bili komadi slagalice koje su on i Bob pokušavali da slože. Dani su prolazili, a odgovori su izostajali. Jonathan nije mogao da shvati kako je nešto moglo da bude tako jednostavno, a opet potpuno netačno.
„Zaista“, Bob je rekao, boreći se da sakrije umor u glasu. „Nemamo ništa konkretno. Nema ranijih prekršaja, nema kriminalnih veza, niti bilo kakvih problema sa zakonom u njegovoj prošloj sredini. Zvuči kao običan, miran momak koji želi da bude bliže kući.“
Jonathan je nervozno prešao rukom kroz kosu. Nije mu djelovalo tako. Znao je Matthew-a. I Matthew nije bio običan.
„Ne verujem.“ Jonathan je odgovorio polako, kao da se svaki deo njegovog bića borio sa tim osećajem. „Nema šanse. Matthew nije tip koji bi samo... nestao iz sveta i postao miran. Ima neku agendu, i to je nešto mnogo veće od svega što nam je on dopustio da znamo.“
Advokat je slegnuo ramenima. „Pa, možda nije imao izbora. Možda je jednostavno želeo da bude bliže Detroitu.“
Jonathan je zgrabio poslednji dosije sa stola. „Hajde da proverimo još ovo.“
Dok je listao stranice, ime za imenom, Jonathan je sve više bio siguran da tu nešto nije u redu. Zbunjivala ga je ta Matthewova želja za premještajem. Svi podaci su ukazivali na to da nije imao nikog u Detroitu, što je bilo još čudnije. Zašto bi neko, poput Matthew-a, tražio premještaj u grad bez očigledne potrebe za tim?
„Nema nikog u Detroitu“, rekao je Jonathan u trenutku kada je pročitao poslednji spisak. „Ni rodbinu, ni prijatelje. Niko ko bi mogao da ga zadrži tamo. Samo... samo on.“
To je za Jonathana bilo potpuno prirodno. Ništa u vezi sa Matthewom nije ga iznenadilo. Bez porodice, bez ikakvih pravih veza – sve je imalo smisla. Matthew je bio sam, oslonjen samo na sebe. To što nije imao nikog u Detroitu, Jonathan je znao još od početka. Osećao je to u kosti. „Znao sam“, šaptao je gotovo nesvesno, prihvatajući činjenicu koja mu nije predstavljala iznenađenje.
Ali onda je pogledao poslednju stranicu. Ime na njoj. Ime koje je činilo da mu srce preskoči. Ime koje je bilo mnogo više od nepoznate osobe u izvještajima.
U tom trenutku, Jonathan nije mogao da se pomeri. Srce mu je poskočilo u grlu. Dlanovi su mu se oznojili. Prošlo ga je nešto gorko, hladno, kao nož koji se zabija u stomak. Oči su mu bile uprte u to ime, koje mu je bilo poznato na jeziv način, ali nije mogao da shvati zašto.
Ime iz prošlosti. Ime koje je bilo zakopano u njegovoj memoriji. Ime koje je bilo deo nečega što je Jonathan pokušao da zaboravi.
„Ne... ne može biti“, prošaptao je Jonathan, ali glas mu je zadrhtao.
Kroz um mu je prostrujila bura misli, svaki deo njega pokušavao da odbaci mogućnost da je to ime zaista tu, na papiru pred njim. Ispod imena, u malim, crnim slovima stajala je oznaka: Zatvorenik, savezni zatvor Michigan.
Jonathan je znao da se nešto strašno dešava. Znao je da je ovo više od slučajnosti. Nečega se sktio. Osećao je da je vreme stalo, da je prošlost izjednako blizu i strašno daleko.
„Šta... šta se događa?“ Pitao je gotovo nesvesno, kao da je pitao samog sebe.
Svi podaci, svi odgovori koje su tražili – svi su vodili ka tom imenu. I svaki trenutak koji je proveo u istraživanju sada je delovao kao uzaludno traganje. Jonathan je znao da ovo nije kraj, da ovo nije slučajnost.
Bilo je tu nešto puno dublje. I odjednom, sve je postalo jasno.
U tom trenutku na vrata ulazi Sophie i šokirana je kad vidi Jonathana tako uplašenog i zabrinutog. Pogledala je na sto i vidjela dokumente o Matthewu. Shvatila je da to nije samo košarkaško rivalstvo nego da ima nečeg mnogo dubljeg. Jonathan joj definitivno nije rekao sve o svojoj prošlosti.
Otkad je upoznao Sophie, Jonathan se oduvijek trudio da ovo sakrije od nje. No sada više ne može da krije, došlo je vrijeme da sazna. Jonathan je zamolio Boba da napusti prostoriju, i kada je Bob izašao počelo je.
Počeo je najteži razgovor u Jonathanovom životu. Razgovor nakon kog odnos između njega i Sophie neće biti isti. Razgovor nakon kog bi mogao da izgubi Sophie. Sve te misli su ga proganjale, nadao se da ovog nikad neće doći, ali sada nije bilo povratka, morao je da ispriča pravu istinu o svojoj prošlosti
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
9. DIO: Istina
Noć je bila tiha, ali unutar Jonathanove glave buktala je oluja. Sophie je sedela preko puta njega u njegovoj sobi, obavijena senkama neonskog svetla s ulice. Gledala ga je pravo u oči, očekujući odgovor.
„Sve što sam ti rekao o svojoj prošlosti… bila je laž,“ progovorio je konačno, njegov glas niži nego obično.
Sophie je zatreptala, iznenađena. „Šta…? O čemu pričaš, Jonathan?“
Udahnuo je duboko. Nije bilo lako izgovoriti to naglas. Nije želeo da je optereti ovim. Ali više nije mogao da nosi tu tajnu.
„Ja i Matthew… poznajemo se ceo život,“ rekao je, spuštajući pogled. „Zajedno smo odrasli. Bili smo ostavljeni u istom sirotištu u Detroitu kao bebe.“
Sophie je raširila oči. „Šta?! Mislila sam da si… da si odrastao u hraniteljskoj porodici?“
Jonathan se kiselo osmehnuo. „To sam ti rekao. Ali istina je… istina je mnogo drugačija.“
Nagnuo se napred, rukama oslonjenim na kolena.
„Bili smo nerazdvojni. Nismo imali nikoga osim jedan drugog. Sirotište nije bilo mesto gde je neko mario za tebe. Ako nisi imao nekoga, bio si ništa. Ali mi… mi smo imali jedan drugog i imali smo košarku.“
Pogled mu se zamaglio, kao da gleda u prošlost.
„Domar u sirotištu je svakog dana kupovao sportske novine. Mi bismo ih kasnije krali od njega i satima čitali o Kobeu i Gasolu. Lakersi su tada dominirali ligom, i mi smo sanjali da jednog dana budemo kao oni. Napravili smo drveni koš u dvorištu i igrali do iznemoglosti. To je bio naš svet.“
Sophie ga je pažljivo slušala. „Zvuči kao… lepa priča, do sada.“
Jonathan je odmahnuo glavom. „Tako je i bilo. Do dana kada je u naš život ušao Carl Carter.“
Njegove ruke su se stegle u pesnice.
„Carl je bio bivši košarkaš. Prolazio je pored sirotišta i ugledao nas kako igramo. Nekako smo mu zapali za oko. Podneo je zahtev za usvajanje. Kada su nam rekli, bio sam presrećan. Mislio sam – to je to. Izvući ćemo se iz bede, dobićemo pravog oca, neko će nas voleti. Ali Matthew…“
Uzdahnuo je.
„Matthew nije želeo da ide ako ne bude mogla i njegova mlađa sestra Jordana. Bila je bolesna. Imala je rak. Ali Matthew je odbio da ide bez nje.“
Sophie je stavila ruku na usta. „Oh, Bože…“
„Carl je pristao. Usvojio je nas troje. Ja sam mislio da je to kraj svih naših problema. Ali zapravo… to je bio početak pakla.“
Sophie se promeškoljila u stolici, ali nije prekidala.
„Carl nije bio otac. On je bio tiranin. Od prvog dana, njegovo pravilo je bilo – ili pobediš ili trpiš posledice. Zadavao nam je ekstremne treninge. Ako bismo izgubili meč, nismo smeli da jedemo. Ako bismo zakazali na treningu, tukao bi nas. Fizički, psihički… lomio nas je. Bili smo deca, ali morali smo da igramo kao profesionalci. Greške nisu bile dozvoljene.“
Sophie je prekrila usta rukama, oči su joj bile pune užasa. „Jonathan… zašto mi ovo nikada nisi rekao?“
„Jer sam želeo da to ostavim iza sebe,“ rekao je grubo. „Ali to nije sve.“
Pogledao ju je, oči su mu bile pune bola.
„Bez obzira na to što nam je radio, Matthew i ja smo i dalje bili kao braća. Dominirali smo u mlađim kategorijama. Osvojili smo svaki turnir na kojem smo igrali. Na terenu smo bili nezaustavljivi. Kao Kobe i Gasol“
Prešao je rukom preko lica.
„Ali onda… Jordana se pogoršala. Trebali su joj skupi medicinski tretmani. Carl je plaćao. I bez obzira koliko ga mrzeo, znao sam – ako ga se rešimo, Jordana će ostati bez tog novca. Ali nisam mogao više da trpim.“
Zastao je na trenutak, a Sophie je sada sedela na ivici stolice.
„Carl je upoznao advokaticu, Scarlett Monroe. Videlo se da je s njim samo zbog novca. I u tome sam video priliku. Napravio sam dogovor s njom – ona će ga tužiti za porodično nasilje, mi ćemo svedočiti, on će završiti u zatvoru, a nakon razvoda ona će uzeti pola njegovog bogatstva i meni i Matthewu dati po milion dolara. To bi nam bilo dovoljno da odemo i zauvek zaboravimo na njega… i da nastavimo da plaćamo Jordanine tretmane.“
Sophie je glasno progutala. „I… i onda?“
Jonathanove oči su potamnile.
„Rekao sam Matthewu. Očekivao sam da će stati uz mene. Ali… nije. Odbio je. Rekao mi je da nikad neće izdati svog oca.“
Sophie je zapanjeno zatreptala. „Ali… ali Carl mu nije bio pravi otac!“
„Jeste,“ promrmljao je Jonathan. „U njegovoj glavi, Carl je bio jedini otac kog je ikada imao. I bio je spreman da umre za njega.“
Njegove šake su se stegle na kolenima.
„Na suđenju… ja sam svedočio protiv Carla. Ispričao sam istinu. A Matthew… Matthew je stao na njegovu stranu. Rekao je da je Carl najbolji otac na svetu. Opravdavao ga je. Branio ga je. I zbog toga… Matthew i ja smo se zauvek razdvojili.“
Sophie nije mogla da progovori.
„Carl je osuđen. Scarlett mi je dala moj deo novca. Pobegao sam što dalje od njih. Promenio prezime – nisam mogao da nosim Cartera, ne posle svega. Istražio sam svoju prošlost, saznao ko su mi bili roditelji. Pravi otac mi je bio Dave Reynolds. I preuzeo sam njegovo prezime.“
Zatvorio je oči na trenutak.
„Nikad više nisam video ni Matthewa, ni Jordanu. Sve do… sve do te utakmice u četvrtfinalu.“
Sophie je bila bleda. „Oh… moj Bože…“
Jonathan je podigao pogled ka njoj, očima punim bola i zbunjenosti.
„Ne razumem. Trebalo bi da ja budem taj koji njega mrzi. On je taj koji je mene izdao. On je taj koji je branio monstruma. Pa zašto onda… zašto onda on mene gleda kao da sam mu najveći neprijatelj?“
Sophie je još uvek bila bez reči.
„I još nešto…“ Jonathan je posegnuo za fiokom stola i izvukao papir. Pružio joj ga je.
„Carl Carter je i dalje živ.“
Noć je bila tiha, ali unutar Jonathanove glave buktala je oluja. Sophie je sedela preko puta njega u njegovoj sobi, obavijena senkama neonskog svetla s ulice. Gledala ga je pravo u oči, očekujući odgovor.
„Sve što sam ti rekao o svojoj prošlosti… bila je laž,“ progovorio je konačno, njegov glas niži nego obično.
Sophie je zatreptala, iznenađena. „Šta…? O čemu pričaš, Jonathan?“
Udahnuo je duboko. Nije bilo lako izgovoriti to naglas. Nije želeo da je optereti ovim. Ali više nije mogao da nosi tu tajnu.
„Ja i Matthew… poznajemo se ceo život,“ rekao je, spuštajući pogled. „Zajedno smo odrasli. Bili smo ostavljeni u istom sirotištu u Detroitu kao bebe.“
Sophie je raširila oči. „Šta?! Mislila sam da si… da si odrastao u hraniteljskoj porodici?“
Jonathan se kiselo osmehnuo. „To sam ti rekao. Ali istina je… istina je mnogo drugačija.“
Nagnuo se napred, rukama oslonjenim na kolena.
„Bili smo nerazdvojni. Nismo imali nikoga osim jedan drugog. Sirotište nije bilo mesto gde je neko mario za tebe. Ako nisi imao nekoga, bio si ništa. Ali mi… mi smo imali jedan drugog i imali smo košarku.“
Pogled mu se zamaglio, kao da gleda u prošlost.
„Domar u sirotištu je svakog dana kupovao sportske novine. Mi bismo ih kasnije krali od njega i satima čitali o Kobeu i Gasolu. Lakersi su tada dominirali ligom, i mi smo sanjali da jednog dana budemo kao oni. Napravili smo drveni koš u dvorištu i igrali do iznemoglosti. To je bio naš svet.“
Sophie ga je pažljivo slušala. „Zvuči kao… lepa priča, do sada.“
Jonathan je odmahnuo glavom. „Tako je i bilo. Do dana kada je u naš život ušao Carl Carter.“
Njegove ruke su se stegle u pesnice.
„Carl je bio bivši košarkaš. Prolazio je pored sirotišta i ugledao nas kako igramo. Nekako smo mu zapali za oko. Podneo je zahtev za usvajanje. Kada su nam rekli, bio sam presrećan. Mislio sam – to je to. Izvući ćemo se iz bede, dobićemo pravog oca, neko će nas voleti. Ali Matthew…“
Uzdahnuo je.
„Matthew nije želeo da ide ako ne bude mogla i njegova mlađa sestra Jordana. Bila je bolesna. Imala je rak. Ali Matthew je odbio da ide bez nje.“
Sophie je stavila ruku na usta. „Oh, Bože…“
„Carl je pristao. Usvojio je nas troje. Ja sam mislio da je to kraj svih naših problema. Ali zapravo… to je bio početak pakla.“
Sophie se promeškoljila u stolici, ali nije prekidala.
„Carl nije bio otac. On je bio tiranin. Od prvog dana, njegovo pravilo je bilo – ili pobediš ili trpiš posledice. Zadavao nam je ekstremne treninge. Ako bismo izgubili meč, nismo smeli da jedemo. Ako bismo zakazali na treningu, tukao bi nas. Fizički, psihički… lomio nas je. Bili smo deca, ali morali smo da igramo kao profesionalci. Greške nisu bile dozvoljene.“
Sophie je prekrila usta rukama, oči su joj bile pune užasa. „Jonathan… zašto mi ovo nikada nisi rekao?“
„Jer sam želeo da to ostavim iza sebe,“ rekao je grubo. „Ali to nije sve.“
Pogledao ju je, oči su mu bile pune bola.
„Bez obzira na to što nam je radio, Matthew i ja smo i dalje bili kao braća. Dominirali smo u mlađim kategorijama. Osvojili smo svaki turnir na kojem smo igrali. Na terenu smo bili nezaustavljivi. Kao Kobe i Gasol“
Prešao je rukom preko lica.
„Ali onda… Jordana se pogoršala. Trebali su joj skupi medicinski tretmani. Carl je plaćao. I bez obzira koliko ga mrzeo, znao sam – ako ga se rešimo, Jordana će ostati bez tog novca. Ali nisam mogao više da trpim.“
Zastao je na trenutak, a Sophie je sada sedela na ivici stolice.
„Carl je upoznao advokaticu, Scarlett Monroe. Videlo se da je s njim samo zbog novca. I u tome sam video priliku. Napravio sam dogovor s njom – ona će ga tužiti za porodično nasilje, mi ćemo svedočiti, on će završiti u zatvoru, a nakon razvoda ona će uzeti pola njegovog bogatstva i meni i Matthewu dati po milion dolara. To bi nam bilo dovoljno da odemo i zauvek zaboravimo na njega… i da nastavimo da plaćamo Jordanine tretmane.“
Sophie je glasno progutala. „I… i onda?“
Jonathanove oči su potamnile.
„Rekao sam Matthewu. Očekivao sam da će stati uz mene. Ali… nije. Odbio je. Rekao mi je da nikad neće izdati svog oca.“
Sophie je zapanjeno zatreptala. „Ali… ali Carl mu nije bio pravi otac!“
„Jeste,“ promrmljao je Jonathan. „U njegovoj glavi, Carl je bio jedini otac kog je ikada imao. I bio je spreman da umre za njega.“
Njegove šake su se stegle na kolenima.
„Na suđenju… ja sam svedočio protiv Carla. Ispričao sam istinu. A Matthew… Matthew je stao na njegovu stranu. Rekao je da je Carl najbolji otac na svetu. Opravdavao ga je. Branio ga je. I zbog toga… Matthew i ja smo se zauvek razdvojili.“
Sophie nije mogla da progovori.
„Carl je osuđen. Scarlett mi je dala moj deo novca. Pobegao sam što dalje od njih. Promenio prezime – nisam mogao da nosim Cartera, ne posle svega. Istražio sam svoju prošlost, saznao ko su mi bili roditelji. Pravi otac mi je bio Dave Reynolds. I preuzeo sam njegovo prezime.“
Zatvorio je oči na trenutak.
„Nikad više nisam video ni Matthewa, ni Jordanu. Sve do… sve do te utakmice u četvrtfinalu.“
Sophie je bila bleda. „Oh… moj Bože…“
Jonathan je podigao pogled ka njoj, očima punim bola i zbunjenosti.
„Ne razumem. Trebalo bi da ja budem taj koji njega mrzi. On je taj koji je mene izdao. On je taj koji je branio monstruma. Pa zašto onda… zašto onda on mene gleda kao da sam mu najveći neprijatelj?“
Sophie je još uvek bila bez reči.
„I još nešto…“ Jonathan je posegnuo za fiokom stola i izvukao papir. Pružio joj ga je.
„Carl Carter je i dalje živ.“
Re: Jabuchillo Knjiga
Čekaj jabuko ako je to twist zašto onda prije ovog dijela u Jonathanovom POVu ne vidimo da on zna Matthewa od ranije.
20th World of Stardom Champion H.A.T.E. Phenex Queen KAMITANI SAYA
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
To je problem kad ti je Chat GPT pomoćnik. Gledaj na to ovako: nije rečeno da Jonathan zna Matthewa od prije, ali nije rečeno ni da ga ne zna, dakle znaju se samo mi to do sad nismo znali. Svakako da nije dobro što je to baš tako ispalo, no srećom nije u pitanju plot hole nego samo loša realizacija
-
KOMANIA
- Rank 13
- Postovi: 11479
- Pridružen/a: 07 srp 2018, 08:21
- 6
- Lokacija: Niška Banja, topla voda, za Nišlije živa zgoda!
- O meni: „Za druge se navija, Partizan se voli!“ – Duško Radović
- Status: Offline
-
Dynamite 7
- Rank 13
- Postovi: 18982
- Pridružen/a: 05 kol 2020, 19:12
- 4
- Lokacija: DYNILAND
- O meni: Discord administrator!
Cute and wholesome 💜🩷 - Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
Hmm očekivao sam neki double turn ali ovo samo cementira Matthewa kao heela a Jonathana kao facea.
SVE JE KRIVA JUŽINA, SAMO MI SE SPAVA.
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
10. DIO: Razgovor
Na Jonathanovo iznenađenje, Sophie je odlično prihvatila istinu i čvrsto ga zagrlila. Rekla mu je da je ispravno postupio i da je Matthew taj koji je pogriješio. Takođe ga je savjetovala da posjeti Matthewa u zatvoru i da konačno riješi taj problem. Jonathan je tako i učinio te se već sutra zaputio u Detroit. Kada je stigao u savezni zatvor Michigan i zatražio da posjeti Matthewa, čuvari su mu rekli da je prebačen u bolnicu jer je zadobio lakše tjelesne povrede nakon što je po njegovim riječima nezgodno pao. Jonathan je došao u bolnicu, ušao u sobu, gdje je Matthew ležao u krevetu sav isprebijan. Ovaj trenutak je čekao dosta dugo, konačno njih dvojica sami lice u lice, Matthew ovog puta neće imati izbor nego da progovori. Razgovor je počeo.
Jonathan: „Matthew... zašto?“
Nije bilo odgovora.
Jonathan: „Zašto si to uradio? Zašto si me napao?“
Matthew je nepomično sedeo, zureći kroz Jonathana, kao da on nije ni postojao.
Jonathan: (pojačavajući ton) „Odgovori mi!“
Tišina.
Jonathan: (udara rukom o sto, frustrirano) „Zašto me toliko mrziš?!? Ja bih trebalo tebe da mrzim! Ti si mene izdao, Matthew! Ti si izdao mene onda kada si trebao da stojiš uz mene!“
Matthew je konačno podigao pogled. Njegove oči su bile tamne, ispunjene gnevom i nečim još dubljim – nečim što Jonathan nije mogao da definiše.
Matthew: (hladno, s prezirom) „Ja tebe izdao? Ti si izdao našu porodicu. Ti si poslao našeg oca u zatvor.“
Jonathan: (ljutito) „On nam nije bio otac! Bio je tiranin! Monstrum koji se iživljavao nad nama!“
Matthew: (oštrim tonom) „ON JESTE BIO NAŠ OTAC! On nas je izvukao iz sirotišta! Omogućio nam da ostvarimo svoje snove! Dao nam je sve! I, najvažnije od svega, plaćao je Jordani medicinske tretmane. Bez njega, ona bi davno umrla!“
Jonathan je zadrhtao na pomen Jordane.
Jonathan: (tišim glasom, ali bes i dalje tinja u njemu) „On je bio nasilnik, Matthew. Tukao nas je. Svaki promašen šut, svaka greška – plaćali smo ih batinama. Nisi li zaboravio sve one noći kad smo legali u krevet s modricama i bolovima? Da li si stvarno spreman da opravdaš to što nam je radio?“
Matthew: (besno) „Ti nikada nisi znao da ceniš ono što je radio za nas! Udružio si se sa onom kučkom Scarlett! Pomogao si joj da ga strpa iza rešetaka! Onda si uzeo milion dolara i pobegao u Charlotte! Ti si nas ostavio, Jonathan! Mene i Jordanu! Nestao si kao da nikada nismo postojali!“
Jonathan se ukočio. Osećao je težinu Matthewovih reči, ali nije mogao da dozvoli da ga pogodi osećaj krivice.
Jonathan: (odlučno, s gorčinom u glasu) „Carlu je mesto u zatvoru. Mora da odgovara za ono što nam je učinio.“
Matthew: (s podsmehom) „Za šta da odgovara?! Za to što nam je dao šansu da budemo najbolji? Seti se mlađih kategorija, Jonathan. Seti se kako smo dominirali! Seti se onog dana kad si u osnovnoj školi postigao 113 poena! Seti se mog učinka – 70 poena i 40 skokova u jednoj utakmici! Mi smo bili nezaustavljivi, nepobedivi! A znaš zbog koga? Zbog Carla! Njegove metode bile su surove, ali delovale su! A ti... ti si ga uništio. I znaš šta je najgore? Što si nas ostavio i zaboravio! Da nije bilo NCAA turnira, nikad se ne bismo ponovo sreli.“
Matthew je naglo udario rukom o sto, naginjući se ka Jonathanu, oči su mu gorele od besa.
Matthew: (uz osećaj gađenja) „A onda, posle svega, posle godina ćutanja, ti mi na kraju utakmice kažeš: ‘Dobro odigrano, brate’?! BRATE?!? Otkud ti pravo da mi se tako obraćaš?! Posle svega što si uradio?! Onaj moj napad je ništa u poređenju s onim što zaista zaslužuješ!“
Jonathan se ukočio. Srce mu je tuklo kao ludo.
Jonathan: (tiho, s knedlom u grlu) „Matthew... Gde je Jordana sada?“
Matthewov izraz lica se promenio u trenutku. Oči su mu se ispunile mržnjom, ali i bolom.
Matthew: (viče, besan kao nikad pre) „KAKO SE USUĐUJEŠ DA PITAŠ TAKO NEŠTO?!?“
Tišina je pritisnula prostoriju kao olovni pokrivač. Jonathan je već znao odgovor, ali nije mogao da ga prihvati.
Matthew: (glas mu puca, ali bes i dalje gori u njemu) „Preminula je pre dve i po godine. Od posledica bolesti. Imala je samo 16 godina. Bila je još dijete, Jonathan. A ti nisi bio tu. NISI BIO TU!“
Jonathan se naglo naslonio na stolicu, osećajući da mu ponestaje daha.
Matthew: (hladno, sa suzama u očima, ali i nepopustljivom odlučnošću) „Na samrti sam joj dao jedno obećanje. Dao sam joj reč da ću doći u NBA i osvetiti se. I to će se dogoditi.“
Jonathan je podigao pogled, potpuno zapanjen.
Matthew: (nastavlja, smrknuto) „I još nešto... Vidiš ove modrice na meni? Znaš šta mi je Carl rekao poslednji put kad smo pričali? ‘Problemi se ne rešavaju pesnicama, nego loptom.’ I bio je u pravu. Ove batine koje sam dobio od njega u zatvoru, to je najbolja životna lekcija koju sam ikada naučio. Neću opet napraviti istu grešku, Jonathan. Neće biti pesnica. Neće biti divljeg napada. Ali znaš šta će biti?“
Matthew se osmehnuo. Ledeni osmeh od kojeg su Jonathanove ruke zadrhtale.
Matthew: (tiho, ali preteće) „Poraz.“
Jonathan je zadržao dah.
Matthew: (nastavlja, ledenim tonom) „Nešto što nikada u životu nisi doživeo. Nešto što će te progoniti. Matthew Carter će doći u NBA i pobjediće te. Učiniću to na najvećoj sceni. Pred očima celog sveta. Možda ti sada to deluje smešno, jer si NCAA šampion, a ja sam zatvorenik. Ali ti bolje od svih znaš ko sam ja. Znaš šta mogu. I znaš šta dolazi.“
Matthew se nagnuo unazad, zadovoljan onim što je rekao.
Matthew: (hladno, uz osmeh) „Uživaj u svojoj rookie sezoni, Jonathan. Jer sledeće godine ja dolazim. I tada počinje pakao za tebe.“
Razgovor se tu završio, Jonathan je napustio sobu i zaputio se kući u Charlotte.
Jonathan je stigao kući i ispričao Sophie šta se desilo prilikom razgovora sa Matthewom. Sophie mu je rekla da nema razloga za brigu jer nema šanse da taj nasilnik dođe u NBA. Međutim Jonathan joj je objasnio zašto je zabrinut.
Poznaje Matthewa čitav život i zna kakav je. Njemu je čitav život košarka jedini fokus. Ponekad bi ih Carl ostavio satima da šutiraju bez njegovog nadzora. Jonathan je to koristio da se iskrade napolje i druži sa prijateljima ili ode na sastanke s djevojkama.
Matthew nikada nije ni pomislio da se iskrade, dok bi se Jonathan zabavljao napolju, on je vježbao šut baš kao što je Carl naredio. Nikada nije imao prijatelje ni djevojku, minimalno je komunicirao sa ljudima, bio je fokusiran isključivo na košarku. Jedino što mu je bilo važnije od košarke bila je njegova bolesna sestra Jordana.
Poslije skandala u NCAA turniru, Matthew je tražio premještaj u zatvor Michigan iz razloga što je i Carl tamo. Ko zna kakav ekstreman trening tamo radi da bi ostao u formi.
Nameće se pitanje šta će biti kada izađe. Gdje će igrati? Ko hoće nasilnika u ekipi? Čak i da negdje zaigra, koje su šanse da će biti draftovan?
Ali jedno je sigurno, Matthew je košarkaški psihopata i učiniće šta god je potrebno da dođe u NBA, koliko god to u ovom trenutku djelovalo nemoguće. Taj NCAA duel je samo početak njihovog rivalstva, definitivno će biti još mnogo duela u narednim godinama i Jonathan zna da mora biti spreman.
Na Jonathanovo iznenađenje, Sophie je odlično prihvatila istinu i čvrsto ga zagrlila. Rekla mu je da je ispravno postupio i da je Matthew taj koji je pogriješio. Takođe ga je savjetovala da posjeti Matthewa u zatvoru i da konačno riješi taj problem. Jonathan je tako i učinio te se već sutra zaputio u Detroit. Kada je stigao u savezni zatvor Michigan i zatražio da posjeti Matthewa, čuvari su mu rekli da je prebačen u bolnicu jer je zadobio lakše tjelesne povrede nakon što je po njegovim riječima nezgodno pao. Jonathan je došao u bolnicu, ušao u sobu, gdje je Matthew ležao u krevetu sav isprebijan. Ovaj trenutak je čekao dosta dugo, konačno njih dvojica sami lice u lice, Matthew ovog puta neće imati izbor nego da progovori. Razgovor je počeo.
Jonathan: „Matthew... zašto?“
Nije bilo odgovora.
Jonathan: „Zašto si to uradio? Zašto si me napao?“
Matthew je nepomično sedeo, zureći kroz Jonathana, kao da on nije ni postojao.
Jonathan: (pojačavajući ton) „Odgovori mi!“
Tišina.
Jonathan: (udara rukom o sto, frustrirano) „Zašto me toliko mrziš?!? Ja bih trebalo tebe da mrzim! Ti si mene izdao, Matthew! Ti si izdao mene onda kada si trebao da stojiš uz mene!“
Matthew je konačno podigao pogled. Njegove oči su bile tamne, ispunjene gnevom i nečim još dubljim – nečim što Jonathan nije mogao da definiše.
Matthew: (hladno, s prezirom) „Ja tebe izdao? Ti si izdao našu porodicu. Ti si poslao našeg oca u zatvor.“
Jonathan: (ljutito) „On nam nije bio otac! Bio je tiranin! Monstrum koji se iživljavao nad nama!“
Matthew: (oštrim tonom) „ON JESTE BIO NAŠ OTAC! On nas je izvukao iz sirotišta! Omogućio nam da ostvarimo svoje snove! Dao nam je sve! I, najvažnije od svega, plaćao je Jordani medicinske tretmane. Bez njega, ona bi davno umrla!“
Jonathan je zadrhtao na pomen Jordane.
Jonathan: (tišim glasom, ali bes i dalje tinja u njemu) „On je bio nasilnik, Matthew. Tukao nas je. Svaki promašen šut, svaka greška – plaćali smo ih batinama. Nisi li zaboravio sve one noći kad smo legali u krevet s modricama i bolovima? Da li si stvarno spreman da opravdaš to što nam je radio?“
Matthew: (besno) „Ti nikada nisi znao da ceniš ono što je radio za nas! Udružio si se sa onom kučkom Scarlett! Pomogao si joj da ga strpa iza rešetaka! Onda si uzeo milion dolara i pobegao u Charlotte! Ti si nas ostavio, Jonathan! Mene i Jordanu! Nestao si kao da nikada nismo postojali!“
Jonathan se ukočio. Osećao je težinu Matthewovih reči, ali nije mogao da dozvoli da ga pogodi osećaj krivice.
Jonathan: (odlučno, s gorčinom u glasu) „Carlu je mesto u zatvoru. Mora da odgovara za ono što nam je učinio.“
Matthew: (s podsmehom) „Za šta da odgovara?! Za to što nam je dao šansu da budemo najbolji? Seti se mlađih kategorija, Jonathan. Seti se kako smo dominirali! Seti se onog dana kad si u osnovnoj školi postigao 113 poena! Seti se mog učinka – 70 poena i 40 skokova u jednoj utakmici! Mi smo bili nezaustavljivi, nepobedivi! A znaš zbog koga? Zbog Carla! Njegove metode bile su surove, ali delovale su! A ti... ti si ga uništio. I znaš šta je najgore? Što si nas ostavio i zaboravio! Da nije bilo NCAA turnira, nikad se ne bismo ponovo sreli.“
Matthew je naglo udario rukom o sto, naginjući se ka Jonathanu, oči su mu gorele od besa.
Matthew: (uz osećaj gađenja) „A onda, posle svega, posle godina ćutanja, ti mi na kraju utakmice kažeš: ‘Dobro odigrano, brate’?! BRATE?!? Otkud ti pravo da mi se tako obraćaš?! Posle svega što si uradio?! Onaj moj napad je ništa u poređenju s onim što zaista zaslužuješ!“
Jonathan se ukočio. Srce mu je tuklo kao ludo.
Jonathan: (tiho, s knedlom u grlu) „Matthew... Gde je Jordana sada?“
Matthewov izraz lica se promenio u trenutku. Oči su mu se ispunile mržnjom, ali i bolom.
Matthew: (viče, besan kao nikad pre) „KAKO SE USUĐUJEŠ DA PITAŠ TAKO NEŠTO?!?“
Tišina je pritisnula prostoriju kao olovni pokrivač. Jonathan je već znao odgovor, ali nije mogao da ga prihvati.
Matthew: (glas mu puca, ali bes i dalje gori u njemu) „Preminula je pre dve i po godine. Od posledica bolesti. Imala je samo 16 godina. Bila je još dijete, Jonathan. A ti nisi bio tu. NISI BIO TU!“
Jonathan se naglo naslonio na stolicu, osećajući da mu ponestaje daha.
Matthew: (hladno, sa suzama u očima, ali i nepopustljivom odlučnošću) „Na samrti sam joj dao jedno obećanje. Dao sam joj reč da ću doći u NBA i osvetiti se. I to će se dogoditi.“
Jonathan je podigao pogled, potpuno zapanjen.
Matthew: (nastavlja, smrknuto) „I još nešto... Vidiš ove modrice na meni? Znaš šta mi je Carl rekao poslednji put kad smo pričali? ‘Problemi se ne rešavaju pesnicama, nego loptom.’ I bio je u pravu. Ove batine koje sam dobio od njega u zatvoru, to je najbolja životna lekcija koju sam ikada naučio. Neću opet napraviti istu grešku, Jonathan. Neće biti pesnica. Neće biti divljeg napada. Ali znaš šta će biti?“
Matthew se osmehnuo. Ledeni osmeh od kojeg su Jonathanove ruke zadrhtale.
Matthew: (tiho, ali preteće) „Poraz.“
Jonathan je zadržao dah.
Matthew: (nastavlja, ledenim tonom) „Nešto što nikada u životu nisi doživeo. Nešto što će te progoniti. Matthew Carter će doći u NBA i pobjediće te. Učiniću to na najvećoj sceni. Pred očima celog sveta. Možda ti sada to deluje smešno, jer si NCAA šampion, a ja sam zatvorenik. Ali ti bolje od svih znaš ko sam ja. Znaš šta mogu. I znaš šta dolazi.“
Matthew se nagnuo unazad, zadovoljan onim što je rekao.
Matthew: (hladno, uz osmeh) „Uživaj u svojoj rookie sezoni, Jonathan. Jer sledeće godine ja dolazim. I tada počinje pakao za tebe.“
Razgovor se tu završio, Jonathan je napustio sobu i zaputio se kući u Charlotte.
Jonathan je stigao kući i ispričao Sophie šta se desilo prilikom razgovora sa Matthewom. Sophie mu je rekla da nema razloga za brigu jer nema šanse da taj nasilnik dođe u NBA. Međutim Jonathan joj je objasnio zašto je zabrinut.
Poznaje Matthewa čitav život i zna kakav je. Njemu je čitav život košarka jedini fokus. Ponekad bi ih Carl ostavio satima da šutiraju bez njegovog nadzora. Jonathan je to koristio da se iskrade napolje i druži sa prijateljima ili ode na sastanke s djevojkama.
Matthew nikada nije ni pomislio da se iskrade, dok bi se Jonathan zabavljao napolju, on je vježbao šut baš kao što je Carl naredio. Nikada nije imao prijatelje ni djevojku, minimalno je komunicirao sa ljudima, bio je fokusiran isključivo na košarku. Jedino što mu je bilo važnije od košarke bila je njegova bolesna sestra Jordana.
Poslije skandala u NCAA turniru, Matthew je tražio premještaj u zatvor Michigan iz razloga što je i Carl tamo. Ko zna kakav ekstreman trening tamo radi da bi ostao u formi.
Nameće se pitanje šta će biti kada izađe. Gdje će igrati? Ko hoće nasilnika u ekipi? Čak i da negdje zaigra, koje su šanse da će biti draftovan?
Ali jedno je sigurno, Matthew je košarkaški psihopata i učiniće šta god je potrebno da dođe u NBA, koliko god to u ovom trenutku djelovalo nemoguće. Taj NCAA duel je samo početak njihovog rivalstva, definitivno će biti još mnogo duela u narednim godinama i Jonathan zna da mora biti spreman.
Zadnja izmjena: Jabuchillo, dana/u 14 vel 2025, 17:25, ukupno mijenjano 1 put.
-
Dynamite 7
- Rank 13
- Postovi: 18982
- Pridružen/a: 05 kol 2020, 19:12
- 4
- Lokacija: DYNILAND
- O meni: Discord administrator!
Cute and wholesome 💜🩷 - Status: Offline
Re: Jabuchillo Knjiga
Matthew svakim dijelom sve odvratniji i ljigavi 
.
.SVE JE KRIVA JUŽINA, SAMO MI SE SPAVA.
Re: Jabuchillo Knjiga
Žao mi je, ali poslije onog plotholea gdje u 7 dijelova ne vidimo da Jonathan poznaje Matthewa nastavak priče mi zaista ne može nadoknaditi takvu rupu.
20th World of Stardom Champion H.A.T.E. Phenex Queen KAMITANI SAYA
-
Jabuchillo
- Rank 6
- Postovi: 399
- Pridružen/a: 14 tra 2024, 20:06
- O meni: A chance to send the Thunder home, Lillard long range three, IN, IT'S GOOD, AT THE BUZZER, DAMIAN LILLARD
- Status: Offline